Prava cena kredita je efektivna kamatna stopa

Banke ne postupaju u skladu sa zakonom ako troškove obrade kredita ili druge naknade naplaćuju, a da ih nisu uračunale u efektivnu godišnju kamatnu stopu.

Dopunu stava Vrhovnog kasacionog suda iz 2018. godine advokati i korisnici kredita ocenjuju kao prevrtanje ćuraka naopako, dok su banke, čini se, razumele da je VKS suštinski promenio svoj stav jer su već izašle u javnost s obećanjem da od korisnika kredita neće tražiti naplatu sudskih troškova kad izgube sporove, piše Politika.  

Šta je zaista po sredi, saznaće se tek kada VKS objavi i obrazloženje svog pravnog stava i nakon što nižestepeni sudovi donesu prve presude u svetlu novodopunjenog stava.

Sudovi rade na osnovu zakona, podseća prof. dr Dijana Marković Bajalović i dodaje da ako zakon ima praznine, ili je nejasan, odgovornost za to prvenstveno snosi zakonodavac, a sud može doprineti popunjavanju pravnih praznina i tumačenju nejasnih normi imajući uvek u vidu cilj zakona.

“Odnosi između banaka i fizičkih lica, korisnika finansijskih usluga, uređeni su kod nas Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga iz 2011. godini. U članu 17 Zakona predviđa se obaveza obaveštavanja korisnika u predugovornoj fazi i taksativno se navode podaci koje je banka dužna da predoči korisniku pre zaključenja ugovora. Zakonom se pravi razlika između nominalne kamatne stope i efektivne kamatne stope. Ovi pojmovi su dobro poznati svakom ko je poslednjih godina uzimao kredit od banke”, kaže Marković Bajalović za Politiku.

Efektivna kamatna stopa uključuje sve troškove dužnika

Prava cena kredita je efektivna kamatna stopa jer ona u sebi sadrži sve dodatne troškove koje banka “prevaljuje” na korisnika. Marković Bajalović objašnjava da prema Direktivi EU, koju smo preuzeli, efektivna kamatna stopa uključuje sve troškove koje banka naplaćuje korisniku nakon zaključenja ugovora o kreditu.

“Suština obaveze banke je da jasno prezentuje korisniku ukupnu cenu kredita koju će morati da plati. Na taj način neutrališe se praksa banaka da manipulišu visinom kamate tako što prikazuju nižu nominalnu kamatnu stopu kao cenu kredita, a zatim od korisnika naplaćuju troškove po raznim osnovama, kojih on mahom nije svestan, niti ih uzima u obzir prilikom donošenja odluke da podigne kredit”, navodi ona.

Jasno je da banke ne postupaju u skladu sa zakonom ako troškove obrade kredita, ili neke druge naknade, obračunavaju i naplaćuju, a da ih nisu uračunale u efektivnu godišnju kamatnu stopu. Problem je nastao kada su banke trošak obrade kredita iskazivale kao poseban trošak i u procentualnom iznosu.

“Ima banaka koje su dodatno ‘činile’ klijentima tako što su iznos troškova obrade pripisivale glavnici, kako klijent ne bi morao da ih plaća prilikom zaključenja ugovora, pa je onda i na taj iznos obračunavana kamata. Posebno je pitanje da li je fer postupanje banaka kada one naplaćuju fiktivne troškove obrade kredita, za koje niko ne zna u čemu se sastoje, u procentualnom iznosu, pa ispada da banka ima više posla ‘obrađujući’ kredit što je veći iznos kredita koji odobrava”, kaže prof. dr Marković Bajalović. Iole razumnom čoveku, dodaje, jasno je da to ne može biti tako jer je kreditna dokumentacija koja se obrađuje manje-više ista, a cifre ionako računa kompjuter.

Ona podseća i na nedvosmislen stav nemačkog Saveznog suda da je kamata cena koju korisnik plaća za kredit. Naknada za obradu kredita je s druge strane cena za uslugu koju korisnik plaća u predugovornoj fazi i po stavu suda, ona nije opravdana jer njome banka pokriva troškove radnji koje preduzima u svom interesu kao, na primer, troškove provere likvidnosti dužnika. U skladu s tim, sud je ovlašćen da kontroliše sadržinu klauzule o naknadi troškova kredita, drugim rečima, da ceni opravdanost posebne naplate troškova.

“Troškovi obrade kredita mogu biti ukalkulisani u efektivnu kamatnu stopu i u tom slučaju ulaze u cenu kredita. Ukoliko su posebno iskazani, banka bi bila dužna da pravda iznos tih troškova jer oni nisu uračunati u cenu kredita”, kaže Marković Bajalović.

Ona smatra da odnos banaka i njihovih klijenata predstavlja sistemski problem i ne treba očekivati od sudova da ga oni reše, niti treba napadati advokate što rade svoj posao.

“Zaštita korisnika finansijskih usluga i kontrola rada banaka nisu kod nas adekvatno rešeni. Narodna banka Srbije ima dvojaku ulogu – ona je učesnik na tržištu novca i hartija od vrednosti zajedno s bankama i, pritom, kontroliše rad tih istih banaka. Potrebno je da se funkcija nadzora nad bankama izdvoji i poveri nezavisnom regulatornom telu, kako je to učinjeno u mnogim drugim zemljama”, ističe ona.