Pravna nesigurnost u slučaju troškova naknade obrade kredita loš znak za investitore

Rešenje za sve veći broj sudskih postupaka protiv banaka u kojima se osporava zakonitost troškova naknada za obradu kredita ojačalo bi finansijski sektor i poboljšalo poslovnu klimu, navela je u aprilu misija Međunarodnog monetarnog fonda u svom saopštenju posle sastanka sa predstavnicima Srbije.

Međutim od aprila do danas rešenja još uvek nema. Prema poslednjim informacijama srpskim sudovima upućeno je više od 100.000 tužbi građana, a potencijalni problem oko ovih naknada vredan je – 100 miliona evra.

Šef katedre za ekonomiju i finansije Beogradske bankarske akademije, fakulteta za bankarstvo, osiguranje i finansije prof. dr Branko Živanović za Biznis.rs objašnjava kompleksnost situacije u kojoj su se našli banke i građani-klijenti.

„Da bi poslovne banke bile u prilici da plasiraju kredite građanima i privredi moraju obezbediti određena sredstva kroz depozite, kredite od drugih finansijskih razvojnih institucija, kratkoročne pozajmice centralnih banaka, sredstva različitih investitora na veliko i malo i slično. Da bi takav kredit mogao uopšte doći do debitora, banke su izložene dodatnom korpusu troškova u vidu troškova radne snage, mreže filijala i ekspozitura, bankarskog softvera i hardvera, plaćanja poreza, taksi, marketinških i drugih vrsta usluga. Tome, takođe treba pridodati planiranu dobit koju očekuju akcionari banke. Sve ovo, u sumi, treba biti, pojedinačno, raspoređeno na proizvodno-uslužni panel, po svakoj vrsti usluge i proizvoda, svake banke. Ti troškovi su različiti od banke do banke. Poslovne banke ih moraju naplatiti da bi regularno poslovale“, objašnjava profesor Živanović.

On ističe da poslovanje sa gubitkom znači povlačenje sa tržišta, kroz različite oblike, a cenu svojih usluga i proizvoda poslovne banke iskazuju kroz tarifu.

„U dobroj nameri, regulator i poslovne banke, da ne bi ništa ostalo skriveno, pokušali su da debitorima prikažu svaku stavku pojedinačno. Što inače i nije bilo neophodno, niti je to, u trenutku povlačenja kredita, onog kome je konačno odobren kredit i interesovalo. Interesovalo ih je koliko će da plate, ukupno – efektivna kamatna stopa. Struktura cene, u vidu razloženih komponenti efektivne kamatne stope, retko koga. Neko se dosetio, da zakonska regulativa, posebno Zakon o obligacionim odnosima ne dozvoljava naplatu, bilo kakvih dodatnih troškova od klijenta, izuzev dela glavnice i kamate. I tu je nastao nesporazum“.

Živanović ističe da je „put u pakao“ bio popločan dobrom namerom.

„U ukupnoj ceni bankarskog servisa prilikom odobravanja kredita, pojedinci su videli kao opravdan element samo nominalnu kamatnu stopu. Zakon nije formalno prepoznao ostale, opravdane elemente cene, iskazane kroz efektivnu kamatnu stopu. Oportuno je da se prestanemo baviti formom i pređemo na suštinu“.

Podsetimo, pre četiri godine doneta je prva pravosnažna presuda u kojoj je stajalo da banka nema pravo da od klijenata naplaćuje trošak obrade kredita. U međuvremenu, oglasio se i Vrhovni kasacioni sud čiji se stav tumači dvojako, „za i protiv banaka“.

Generalni sekretar Udruženja banaka Srbije Vladimir Vasić, rekao je da banke uvek rade u skladu sa zakonom i da im za pravo daje i stav Vrhovnog kasacionog suda, ukazujući da iako i zemlje u okruženju imaju sličnu pravnu praksu, nigde nema toliki broj tužbi kao ovde. Prema njegovim rečima, to je sistemski problem.

Svakako, ovaj problem nije samo između banaka i građana, već on direktno utiče na ekonomiju države, na finansijsku stabilnost i mora što pre da se reši.

To je za Biznis.rs potvrdio i profesor dr Beogradske bankarske akademije, fakulteta za bankarstvo, osiguranje i finansije Hasan Hanić, koji kaže da je u te naknade trebalo uključiti u ostale troškove i izraziti ih visinu kamatne stope, odnosno anuiteta koji se plaća.

„Problem kreditne obrade troškova je veoma složen i vremenski je vezan za potraživanje građana ako su u pravu. Postavlja se i pitanje ulaganja ogromne energije i radnog napora, rada sudija i sudova, kao i troškovi rada angažovanih lica u pravnom sektoru poslovnih banaka, na taj način se stvaraju dodatni troškovi i može da nastane ogromna društvena šteta“.

Hanić kaže da je ovaj problem stvorio veliku pravnu nesigurnost, te da to može biti loš znak za investitore.

„Veoma je jednostavno, ako postoji nesigurnost investitor neće da ulaže u bilo koju privrednu granu te države. Pritom, stvaranjem pravne nesigurnosti raste i politički rizik Srbije. U rešenje ovog problema treba da se uključe i Narodna banka Srbije, Ministarstvo finansija odnosno Vlada Srbije, da se kod donošenja konačne odluke vidi šta je pravedno i pravično, ali i efikasno. Ovo pitanje forsiraju advokati, koji bi trebalo prema nekim procenama da u proseku znatno više naplate od dobijanja spora, nego sami korisnici kredita“.

Profesor Hanić ističe da ukoliko se ovi sporovi oduže, to bi bio udar i na ostale sektore, ne samo na finansijski.

„Ovde je problem i to što se razmatraju ugovori zaključeni sa klijentima i pre 10, 15 godina, šta sa onima koji nisu više živi? Kako tražiti naslednike? Mnogo banaka je prodato, pripojeno, bilansi su bili jedni, sada bi oni morali da se usklade, ko bi kome šta trebalo da nadoknadi. Veliki bi bili izdaci pojedinih banaka po tom osnovu i to bi povećalo njihove troškove, a onda bismo mi plaćali više kamatne stope“ ističe naš sagovornik i dodaje da treba što pre uraditi tumačenja zakona koji se primenjuju u ovoj oblasti.

„Jasno da se kaže: ‘klijent je u pravu ili banka je u pravu’ odnosno, ovaj problem ne mogu da reše pojedinačno advokat-klijent-banka, već kako sam rekao više instance“, zaključuje profesor Hanić.

S druge strane, profesor Živanović za ovu situaciju predlaže sledeće rešenje:

„Racionalno rešenje je da se uspostavi takav zakonski okvir da su banke dužne da iskažu samo ukupnu, bruto, cenu kredita kroz neku vrstu ‘konačne’ kamatne stope, bez ulaženja u detalje i nepotrebnog obrazlaganja njene strukture. Ukoliko je ona prihvatljiva za klijenta on će kredit prihvatiti i uslugu / proizvod banci pošteno platiti, ukoliko pak ne, otići će u drugu banku koja je povoljnija ili kredit neće, uopšte povlačiti. Sve ostalo je, ‘đavolja livada’, i tu prestaje bankarstvo“.

Poslovne banke, moraju adekvatno kompenzovati svoje troškove i ostvariti planiranu dobit za akcionare. Klijenti u startu, treba da sa bankom samere svoj otplatni kapacitet, donesu ispravnu poslovno-finansijsku odluku i otplaćuju kredit po uslovima po kojim su sa bankom sklopili ugovor, ističe Živanović.