Reciklaža stakla isplativa u svakom smislu

Prema poslednjim objavljenim podacima za 2019. godinu, u Srbiji je reciklirano 27.743 tone ambalažnog stakla što iznosi 44,8 odsto od količina plasiranih na tržište prijavljenih Agenciji za zaštitu životne sredine.

„Ambalažno staklo koje čine staklene boce i tegle čini 20 procenata ukupne plasirane ambalaže, međutim u ukupnim količinama reciklirane ambalaže stakla ima 12 odsto. Bez obzira što staklenu ambalažu u domaćinstvu često ponovo koristimo, ili je odlažemo na tavane i u podrume, procena je da svake godine nekoliko desetina hiljada tona staklene ambalaže završi na deponijama, što je ogromna šteta“, objašnjava za Biznis.rs konsultantkinja za upravljanje otpadom, Kristina Cvejanov.

Kako ističe, staklo se može u potpunosti reciklirati i koristiti kao isključiva sirovina za proizvodnju novih predmeta od stakla. Energija koja se uštedi recikliranjem jedne staklene boce dovoljna je, kaže, da sijalica od 100W svetli četiri sata.

„Staklo proizvedeno od recikliranog stakla smanjuje onečišćenje vazduha u procesu proizvodnje za 20 procenata, a onečišćenje vode za 50 odsto. Ne postoje podaci kada je u pitanju ravno staklo, jer ovaj otpad spada u građevinski otpad i ne prijavljuje se kao poseban materijal. Do skoro nije bilo moguće reciklirati ravno staklo, ali od prošle godine Srpska fabrika za reciklažu – Grejač razvija sakupljačku mrežu za preuzimanje ravnog stakla i izvozi ga u Bugarsku na dalji tretman“, navodi naša sagovornica.

Dokle se u Srbiji stiglo sa reciklažom stakla?

Evropska unija postavila je cilj za staklo na visokih 70 procenata, u mnogim zemljama, pogotovo onim sa depozitnim sistemom za staklenu ambalažu, ovi ciljevi se i premašuju.

„Međutim, i susedne zemlje poput Bugarske i Rumunije, iako su članice EU, imale su problema kada je reciklaža stakla u pitanju. U Rumuniji je pre nekoliko godina otkriveno da su se lažno prijavljivale količine recikliranog stakla, kako bi se prikazalo da su ciljevi na koje se ova zemlja obavezala Evropskoj uniji ispunjeni. U Srbiji je razvoj sakupljanja stakla u HoReCa kanalu i iz domaćinstva započeo u poslednje četiri godine, a do tada niske ciljeve za reciklažu koje je propisala Vlada bilo je moguće ispuniti zahvaljujući otpadnoj staklenoj ambalaži koje su punionice vraćale sa tržišta, faktički oštećenoj povratnoj staklenoj ambalaži koju su predavali reciklerima“, navodi Cvejanov.

Ipak, kako ona primećuje, prepisivanje tuđih modela nije uvek najbolja opcija. Šampioni u reciklaži su, napominje, obično zemlje poput Nemačke, Belgije ili skandinavskih zemalja, na koje nije lako ugledati se, jer su po mnogo čemu razvijenije i drugačije od nas.

„Ono što je potpuno jasno jeste da komunalna preduzeća koja bi po logici stvari trebalo da budu ključna za razvijanje primarne selekcije staklene ambalaže iz domaćinstva, nemaju dovoljno kapaciteta da bi uspostavila efikasan sistem sakupljanja ambalažnog stakla. Iz tog razloga trenutno se razmatra mogućnost uvođenja depozitnog sistema za ambalažu, koji podrazumeva da potrošači plaćaju depozit, odnosno povratnu naknadu za staklenu ambalažu, koja im se vraća kad praznu bocu vrate u trgovinu. Ovaj sistem u mnogim zemljama Evrope daje odlične rezultate, ali se Srbija od njih razlikuje po tome što ima mnogo veći udeo prodaje u trgovinama malih formata, u kojima je teško naći mesto za aparate za preuzimanje staklene ambalaže i njeno lagerovanje. Zato treba vrlo pažljivo dizajnirati najbolje rešenje za Srbiju, uzimajući u obzir sve faktore, i na čemu trenutno vodeće punionice i rade“, napominje konsultatkinja za upravljanje otpadom.

U Srbiji je Zakonom o ambalaži i ambalažnom otpadu, 2009. godine primenjeno načelo produžene odgovornosti proizvođača, čime je data mogućnost privredi da sama organizuje sistem upravljanja ambalažnim otpadom preko operatera sistema.

„Na tržištu ih trenutno ima sedam i njihova je uloga da naplaćuju naknadu za ambalažu svojim klijentima – preduzećima koja istu stavljaju na tržište, a zatim ova sredstva koriste za razvoj infrastrukture i pokrivanje troška sakupljanja. Otkupna cena stakla je izuzetno niska, i da nema subvencija operatera sistema – ne bi ni bilo sakupljanja. Privatne sakupljačke firme zahvaljujući ovim subvencijama preuzimaju iz ugostiteljskih objekata otpadnu staklenu ambalažu, a komunalna preduzeća postavljaju kontejnere za staklo na javnim površinama“, obrazložila je Cvejanov.

Trenutno, operater Sistema Sekopak, Apatinska pivara, NALED i GIZ sprovode projekat koji ima za cilj uvođenje primarne selekcije ambalažnog stakla u četiri grada (Niš, Sombor, Kragujevac i Varvarin), i omogućili su postavljanje 600 reciklažnih zvona od 1,2 metra kubnih i realizaciju edukativne kampanje pod sloganom „Zvono te zove, recikliraj staklo“, kako bi motivisali građane da svoju staklenu ambalažu odvajaju u ista.

„Imam veliko zadovoljstvo da radim na ovom projektu, a posebno što je zadatak konsultantskog tima da na osnovu iskustava i zapažanja nastalih tokom njegove realizacije kreira vodič namenjen ne samo lokalnim samoupravama u Srbiji, već i u regionu, s obzirom na to da se aktivnosti sprovode i u Makedoniji i Bosni i Hercegovini, i koji treba da im pomogne u planiranju i uspostavljanju sistema primarne selekcije stakla“, ističe naša sagovornica.

Napominje da je bitno da industrija i operateri sistema trenutno rade na razvoju oba modela sakupljanja stakla, da se ne stoji u mestu, a, kako kaže, upravo iskustva sa terena treba da pomognu da se odabere najbolji model za Srbiju, i izbegne prepisivanje rešenja drugih zemalja, jer se često dešava da to dovede do ozbiljnih poteškoća u primeni.

Postupak reciklaže stakla

„Staklo je materijal koji se ne nalazi u prirodi. Iako je poznato i korišćeno od davnina, i danas je nezamenjiv materijal u svakodnevnom životu. Dobija se topljenjem osnovnih sirovina: kvarcnog peska, sode i krečnjaka. Staklo se proizvodi zagrevanjem i topljenjem u staklarskoj peći, a rezultat je amorfna materija koja se može formirati u različite oblike. Staklo je nerazgradiv materijal, pa odloženo na deponije ili odbačeno u životnu sredinu tamo ostaje zauvek. Slično kao i metali, i staklo se može beskonačno reciklirati“, objašnjava Cvejanov.

Nažalost, kako kaže, u Srbiji ne postoji fabrika za reciklažu stakla, pa se sve količine sakupljene na domaćem tržištu izvoze na preradu u Hrvatsku ili Bugarsku, a onda ove iste fabrike isporučuju nazad u Srbiju nove boce.

Rešenje za pitanje stakla u Srbiji

„Dugoročno je za Srbiju dobro da konačno dobijemo svog reciklera stakla, i logično je da to bude Srpska fabrika stakla iz Paraćina. Ovo bi doprinelo ne samo boljoj ekonomiji upravljanja staklenom ambalažom, s obzirom da su troškovi transporta u susedne zemlje veliki, već i razvoju domaće industrije, otvaranju novih radnih mesta, većoj primeni ciklirane ekonomije“, navodi konsultatkinja za upravljanje otpadom.

Upravljanje otpadom u velikoj meri zavisi kako od države, tako i od lokalnih samouprava, dakle od javnog sektora koji je, smatra Cvejanov, inače trom, slabih kapaciteta i često opterećen uticajem politike.

„Primetno je da se stvari pomeraju sa mrtve tačke kada je zaštita životne sredine u pitanju, i da sve glasniji zahtevi građana pokreću tromi birokratski aparat od koga ne samo da zavisi zakonska regulativa, već i njegova primena. Raduje me što je najavljena izgradnja nekoliko regionalnih deponija sa reciklažnim centrima u okviru projekta ‘Čista Srbija’, jer je zatvaranje nesanitarnih lokalnih deponija ključno za smanjenje zagađenja prouzrokovanim odlaganjem otpada na deponije“, naglasila je Cvejanov.

Ona dodaje da regionalni centri ne samo da omogućavaju odlaganje otpada na način da njegov štetni sadržaj ne dospeva u zemlju, vodu, vazduh, već i omogućavaju odvajanje otpada na sortirnim linijama ili postrojenjima za mehaničko-biološki tretman otpada (MBT).

„To znači da bi se sav otpad koji može da se reciklira ili iskoristi za dobijanje energije odvajao kroz primarnu i sekundarnu separaciju, a deponovalo samo ono što ne može da se tretira ni na jedan način. Staklo je najbolje izvući pre same sortirnice, jer zbog svoje lomljivosti nije zgodno za odvajanje na sortirnoj liniji, iz tog razloga je jako važno uspostaviti sistem njegovog odvajanja bilo kroz namenske kante, bilo kroz depozitni sistem“, upozorava naša sagovornica.

Cvejanov je podsetila da Srbija nema postrojenje za opasan otpad i da, iako građani pre svega vide plastične kese, plastične ili staklene boce i sličan ambalažni otpad u našim rekama, na ulicama, u šumama, ovakav otpad zapravo čini samo zanemarljiv procenat u odnosu na ukupne količine otpada koje proizvede privreda, a značajan deo tog otpada ima karakterstike opasne po životnu sredinu i zdravlje čoveka.

„Prema analizi koju smo nedavno radili oko 90.000 tona industrijskog otpada svake godine završi na deponijama u Srbiji, a čak 350.000 tona komunalnog otpada ne može da se reciklira, jer ne postoji mogućnost ili tehnologija za ovakav tretman. Takođe, Srbiju očekuje izgradnja više od 70 prečistača za otpadne vode, koji će generisati desetine hiljada tona otpadnog mulja, koji takođe treba tretirati u monospalionicama da ne bi završio na deponijama“, ističe Cvejanov.

Zbog svega toga neophodno je, kako navodi ona, da imamo postrojenja u kojima ćemo otpad, koji ne može drugačije da se upotrebi, iskoristiti za dobijanje energije, ali se mora voditi računa da se primenjuju isključivo postrojenja koja spadaju u kategoriju najboljih dostupnih tehnika, i koja omogućavaju najveći stepen zaštite životne sredine.

„Kako bi sva ova pojedinačna rešenja od primarne selekcije stakla, preko depozitnog sistema do insineratora zajedno dala rezultate i minimizovali odlaganje otpada na deponije, treba nam „landfill tax“, odnosno, taksa za deponovanje. Lepo je i neophodno raditi na podizanju ekološke svesti, ali praksa pokazuje da se najbolji rezulati postižu kada postoji finansijski interes da se zaštiti životna sredina, bilo u vidu nagrada ili kazna. Sa ekonomskim razvojem Srbije biće sve lakše implementirati ovakve mehanizme, pa ćemo samim tim lakše napredovati u uspostavljanju modela održivog razvoja. Ako to nije tako brzo kako bismo želeli, onda moramo svi zajedno da se potrudimo da se točak cirkularne ekonomije što jače zavrti. Upravo je pretvaranje otpada u resurs ključna transformacija koja očekuje domaću privredu. Prošlo je vreme kada smo mogli da sve što nam više ne treba bacamo na deponije. Nema više mesta za takav odnos prema otpadu, nema više vremena za takav odnos prema prirodi“, zaključuje Cvejanov.