Svetska premijera filma „Preeksponirano“ na festivalu u Kairu

Prvi dugometražni film makedonske rediteljke Eleonore Veninove “Preeksponirano” imaće svetsku premijeru na 44. Međunarodnom filmskom festivalu u Kairu. Film se nalazi se u zvaničnoj konkurenciji festivala koji počinje danas i traje do 22. novembra, a inače je jedan od petnaest akreditovanih A-festivala u svetu. Kako je rediteljka istakla u najavi ovog događaja, za nju je učešće velika čast i privilegija.

U razgovoru za Biznis.rs Eleonora Veninova govori o tome kako je nastala ideja za film, koliko je bilo teško okupiti ekipu i snimati za vreme pandemije, i kako izgleda međunarodna saradnja na jednoj ovakvoj koprodukciji.

Kako je tekao rad na tvom prvom dugometražnom filmu – od ideje do realizacije? Čini se da tajming nije bio baš najsrećniji, iako je reč o okolnostima na koje nikako niste mogli da utičete.

“Rad na filmu je toliko dugo trajao da je bilo perioda kada je sve teklo dobro, ali i onih drugih trenutaka. Ideja je stara deset godina i prošli smo kroz šest verzija scenarija i oko 13 revizija svih tih tekstova, ali to je tipično za mene. Radim mnogo verzija scenarija dok ne isprobam sve što mi padne na pamet, tako da mogu da budem sigurna da je ona poslednja i najbolja.

Sama realizacija je bila u znaku korone, pošto je pandemija počela baš kad smo krenuli sa pripremama. Radili smo film tačno od početka pandemije do njenog (kakvog-takvog) kraja, ili bar primirja, tako da smo svi bili pomalo uplašeni i pomalo nervozni na trenutke. Na kraju se sve dobro završilo.”

Koliko vremena je bilo potrebno za okupljanje ekipe i kompletiranje budžeta?

“Najduže je trajalo prikupljanje novca. Scenario je postojao već od 2013-2014. godine, ali smo morali četiri puta da apliciramo kod Filmske agencije Severne Makedonije pre nego što smo dobili pare za produkciju. To je trajalo skoro tri godine i jako me je obeshrabrilo. Iako je scenario bio podržan grantom za razvoj i bila sam na mnogo radionica za razvoj filma, dobijanje para za produkciju je bilo jako teško i frustrirajuće.

Kad smo poslednji put aplicirali, to sam uradila tek reda radi, pošto je producent Goce Kralevski insistirao. Ja sam mu rekla da više ne verujem da ćemo ikada dobiti pare za dugometražni film, otkazala stan u Skoplju i preselila se u Berlin. Onda me je jednog popodneva u decembru 2018. godine producent nazvao da mi euforično saopšti da smo dobili pare za film. Možete zamisliti moje iznenađenje! Tako sam se morala vratiti iz Berlina, a u međuvremenu smo dobili podršku i Srpskog filmskog centra, kao i SEE Cinema Networka i Eurimage-a.

Inače, ukupan budžet filma je bio oko 472.000 evra.“

I kada je novac konačno bio tu, koliko je trajalo samo snimanje?

“Što se tiče samog snimanja, počeli smo pripreme još u oktobru 2019. godine, a intenzivnije smo se posvetili priči u martu 2020. ali smo morali da prekinemo zbog pandemije i onda nastaviti u maju. Snimanje je trajalo neke četiri nedelje, od kraja jula do početka septembra u Ohridu.”

Kako je izgledala međunarodna saradnja, pošto je reč o koprodukciji?

“Međunarodna saradnja je uvek komplikovana, pošto podrazumeva koordinaciju više partnera i više interesa, zatim prevode na različite jezike, pa i matematiku oko kreativnog inputa svake zemlje, ali na kraju smo sve to uspeli dobro da složimo. Imali smo veliku podršku Srpskog filmskog centra i direktora Gordana Matića, koji su se zalagali za film i pomogli nam u svakoj fazi razvoja, baš kao i koproducent Lilith Film.

Pošto sam ja sarađivala sa ljudima iz različitih zemalja još tokom razvoja filma, međunarodna ekipa kreativaca je bila nekako prirodna za ovaj projekat. U radu na scenariju mi je jako pomogla srpska scenaristkinja i rediteljka Gorana Jovanović (čiji je poslednji film imao premijeru u Lokarnu), koja je čitala mnogo mojih verzija scenarija i davala mi savete, postavljala puno pitanja pomogla mi da nađem pravi način da iskažem tu svoju priču. Sarađivali smo i sa Jelenom Maksimović, koja je odlična montažerka i koja je bila konsultant na montaži. Puno nam je pomogla u toj fazi filma. Takođe, direktor fotografije na filmu je Lev Predan Kovarski iz Slovenije, sa kojim smo se upoznali kada smo radili omnibus u Sarajevu koji je imao premijeru na “Directors’ Fortnight” u Kanu.

Kompozitorka filma je Britanka Lindsay Wright, koja radi mnogo poznatih britanskih serija i filmova i baš se radujem što sam imala priliku da radim sa svim ovim ljudima. Takođe smo radili deo postprodukcije i u Sloveniji, u studiju Korektif, gde su nam jako pomogli i dokazali da se, kao i mnoge druge stvari na Balkanu, i profesionalne glavobolje rešavaju zahvaljujući dobrim ljudima i prijateljskim vezama.”

Koji su bili glavni izazovi tokom rada na filmu? Da li ste imali još neku podršku državnih ili fondova EU za ovakve projekte?

“Naš glavni izazov u toku snimanja je bila činjenica da smo snimali u prvim mesecima pandemije, pa je bilo puno straha i neizvesnosti oko toga da li ćemo završiti film ili će se neko možda razboleti, pa ćemo morati da prekinemo. Kada se snimanje uspešno završilo, malo smo odahnuli.

Naravno da je bilo kreativnih izazova u postprodukciji, ali mislim da je sve to normalno i dešava se na svakom filmu. Trenutno je najveći izazov u Makedoniji, a čini mi se i u zemljama regiona, činjenica da se smanjuju budžeti za kulturu, pa samim tim i za filmove, kako bi se prevazišla ova svetska kriza u koju smo svi upali. Ali, čini mi se da ljudi na vlasti često zaboravljaju da kultura nije neki luksuz koga se moraju osloboditi za vreme krize, već konstitutivni deo svakog društva, duhovna hrana koja je neophodna za preživljavanje čoveka, kao što je i pšenica, naročito ako pratite šta se događa u Makedoniji i kulturni rat koji se vodi kod nekih naših suseda.

Što se tiče podrške EU, postoje fondovi za filmske profesionalce i produkcije gde možemo da apliciramo i mi kao zemlje-kandidati, ali to su jako kompetitivni fondovi kod kojih je dosta teško dobiti novac, pošto je konkurencija visokorazvijenih audivoizuelnih industrija ogromna.”

Šta ovaj film znači tebi lično, za tvoju profesionalnu karijeru? Kakvi su ti planovi za dalje?

“Za mene je ovo jedan novi nivo u karijeri, naročito pošto sam dugo radila da dođem do ovog stepena. Sada ostaje na publici i kritici da kaže svoje, ali svakako mi je ovo iskustvo pomoglo da ‘porastem’ kao rediteljka, puno sam naučila, a činjenica da imamo premijeru na “A festivalu” takođe mi donosi i određeni pritisak da svaki sledeći film bude još bolji.

Što se tiče daljih planova, pre desetak dana sam završila snimanje jednog kratkog filma, i u sledećih nekoliko planiram da kompletiram njegovu postprodukciju, kao i da radim na scenariju za sledeći dugometražni film. Takođe, razvijam i nekoliko projekata za serije, tako da imam puno posla pred sobom. Samo mi još fali novac da sve to realizujem (smeh).”