Domaći ribnjaci pod pritiskom: Proizvodnja opada, a uvoz ribe raste

Finansijski pokazatelji ukazuju da je delatnost slatkovodne akvakulture i dalje relativno malo i izrazito koncentrisano tržište. Prema podacima bonitetne kuće CompanyWall, u 2025. godini poslovala je 121 aktivna kompanija, u odnosu na 117 godinu ranije i 114 u 2023. godini.

Ukupni prihodi sektora opadaju drugu godinu zaredom – sa 10,13 milijardi dinara u 2023. na 10,06 milijardi u 2024. i 9,32 milijarde dinara u 2025. godini. Još izraženiji je pad profitabilnosti. Dobit sektora smanjena je sa 371,8 miliona dinara u 2023. na 225,1 milion u 2024, da bi prošle godine iznosila svega 125,9 miliona dinara.

Podaci pokazuju i da je broj zaposlenih u sektoru u padu, sa 941 u 2023. na 867 u 2025. godini, uprkos povećanju broja registrovanih kompanija.

Profesor Zoran Marković sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu u razgovoru za Biznis.rs kaže da je, nažalost, izazova u delatnosti uzgoja ribe mnogo. Ističe tri problema za koja smatra da su najveća i čijim bi se rešavanjem mnogo pomoglo proizvođačima ribe u našoj zemlji.

Kao prvi izvor teškoća ističe virusne bolesti sa kojima se proizvođači već decenijama bore, gotovo bez ikakve podrške nadležnih institucija.

„Naime, na šaranskim ribnjacima prisutna su dva virusa (KHV – koi herpes virus šarana i CEV – spavajuća bolest) koja kod pojedinih uzrasnih kategorija riba mogu da izazovu i stopostotno uginuće. Na pastrmskim ribnjacima to su IPN – virusna nekroza gušterače i VHM – virusna hemoragična septikemija, koje neretko izazivaju uginuća i nekoliko desetina procenata gajenih pastrmki. Ovih dana svedoci smo slične situacije sa afričkom kugom svinja, kojoj je Ministarstvo poljoprivrede veoma ozbiljno pristupilo, uz nadoknadu štete proizvođačima. Nažalost, takav odnos nikada nije postojao prema proizvođačima ribe. Svu pretrpljenu štetu snosili su isključivo sami proizvođači, zbog čega je više ribnjaka u poslednjih nekoliko godina prestalo sa radom“, objašnjava Marković.

Kao drugi najveći izazov ističe klimatske promene, koje uslovljavaju sve manje količine vode u izvorima, rekama, kanalima i izdanskim vodama iz kojih se snabdevaju ribnjaci, kao i sve više temperature vode, na koje ribe ne mogu dovoljno brzo da se prilagode, što se veoma odražava na količinu proizvedene ribe.

Kao treći najveći izazov Marković ukazuje na odsustvo subvencija za proizvođače ribe.

„Proizvodnja drugih gajenih životinja prepoznata je od strane Ministarstva poljoprivrede i kroz mere podrške proizvođači dobijaju sredstva koja im pomažu u poslovanju. Poslednje subvencije za proizvođače ribe bile su pre četiri godine i iznosile su svega deset dinara po kilogramu, što je oko dva odsto veleprodajne cene ribe. Od tada više ne postoje ni tako male subvencije.“

Iako situacija u sektoru nije optimistična, što pokazuju i finansijski podaci, profesor Marković smatra da Srbija ima potencijal da poveća proizvodnju ribe.

„Iako je Srbija među evropskim zemljama sa najmanjom potrošnjom ribe – trošimo svega pet kilograma po stanovniku godišnje, samo oko 20 odsto sopstvenih potreba podmirujemo iz domaće proizvodnje i izlova iz naših reka, dok se za uvoz ribe svake godine izdvaja više od 100 miliona dolara“, ističe naš sagovornik i dodaje da je potencijal za povećanje proizvodnje ribe u Srbiji veoma veliki, pre svega u šaranskom ribarstvu.

„Naime, samo na prostoru Banata postoji više od 100.000 hektara neplodnih površina koje se ne mogu koristiti za druge oblike proizvodnje, a mogle bi da se iskoriste za izgradnju ribnjaka. Na taj način ne samo da bismo povećali ribnjačke površine, već bi zemljište nakon dve decenije korišćenja kao ribnjak postalo plodnije i moglo bi da se koristi i za druge oblike poljoprivredne proizvodnje.“

Prema rečima Zorana Markovića, ne treba zanemariti ni činjenicu da Srbija proizvodi pšenicu, kukuruz, ječam, soju i suncokret, koji predstavljaju osnovne komponente za proizvodnju hrane za šarana.

„Umesto da ove žitarice izvozi po berzanskim cenama, država bi imala mnogo veću korist kada bi se koristile za proizvodnju hrane za ribe i njen uzgoj, a zatim izvozile u zemlje Evropske unije. Radi podsećanja, EU je najveći uvoznik ribe na svetu“, napominje.

Pored značajnog potencijala za povećanje proizvodnje toplovodnih vrsta riba, poput šarana i pratećih vrsta, profesor Marković smatra da postoje i veliki neiskorišćeni resursi za povećanje proizvodnje hladnovodnih vrsta, pre svega kalifornijske pastrmke, čime bi sadašnji obim proizvodnje mogao višestruko da se poveća.

„Na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu sprovode se savremeni programi selekcije riba, kojima se ne mogu pohvaliti ni mnogo bogatije zemlje od naše. Posedujemo kvalitetne matice šarana i pastrmke, čijim korišćenjem u proizvodnji riblje mlađi postoji kvalitetna genetska osnova za unapređenje proizvodnje na našim šaranskim i pastrmskim ribnjacima. U Srbiji postoje dva velika proizvođača ekstrudirane hrane za ribe, čiji se kapaciteti po potrebi mogu značajno povećati i time obezbediti dovoljno hrane za mnogo veću proizvodnju od sadašnje“, navodi naš sagovornik.

Probleme sa kojima se suočava domaća akvakultura potvrđuje i Nikola Ilijašević iz firme Perućac IN, koji kaže da je najveće ograničenje za razvoj proizvodnje pastrmke sve nepovoljnija hidrološka situacija.

„Najveći problem sa kojim se danas suočavaju proizvođači pastrmke jeste hidrološka situacija. Iz godine u godinu imamo sve manje kvalitetne, hladne i bistre vode, a upravo je ona osnovni preduslov za uzgoj pastrmke. Zbog klimatskih promena i globalnog zagrevanja smanjuje se izdašnost izvora, što nam ne dozvoljava da povećamo proizvodnju“, objašnjava Ilijašević.

Prema njegovim rečima, zbog ograničenih prirodnih resursa Srbija trenutno nema mogućnost da značajnije poveća proizvodnju pastrmke, bez obzira na rast tražnje na tržištu.

„Naša zemlja u ovom trenutku nema realan potencijal da značajnije poveća proizvodnju pastrmke. To nije pitanje želje proizvođača, već prirodnih uslova. Pored toga, ukidanje subvencija za konzumnu pastrmku dodatno je obeshrabrilo proizvođače da ulažu u proširenje kapaciteta“, kaže on.

Iako pojedini proizvođači koriste tečni kiseonik kako bi ublažili posledice visokih temperatura i manjka vode, Ilijašević ističe da to nije trajno rešenje.

„Tečni kiseonik može da pomogne da riba preživi u kritičnim periodima, ali ne može da zameni dovoljan protok kvalitetne vode, koji je ključan za njen rast i razvoj.“

Posledice klimatskih promena, dodaje, najbolje se vide upravo na njihovom ribnjaku.

„Pre pet do sedam godina na našem ribnjaku moglo je da se uzgoji gotovo duplo više ribe nego danas. Nalazimo se na izvoru reke Vrelo, koja je nekada bila izuzetno bogata vodom, ali se i tu jasno vide posledice klimatskih promena i smanjenja vodostaja.“

Zbog nedovoljne domaće proizvodnje Srbija je, kako kaže, sve više upućena na uvoz.

„Prinuđeni smo da uvozimo sve veće količine pastrmke kako bismo zadovoljili rastuću potražnju, kako za svežom ribom, tako i za prerađevinama. Bez uvoza domaće tržište trenutno ne bi moglo da bude dovoljno snabdeveno“, ističe Ilijašević i dodaje da uvozimo ribu iz Bosne i Hercegovine, jer ta zemlja još uvek ima dovoljno vode, a hidrološka situacija je bolja nego u Srbiji.

„Slobodno se može reći da je to spas za snabdevanje našeg tržišta, ali i za BiH, koja je mnogo manje tržište u odnosu na Srbiju.“

Ilijašević upozorava da su letnji meseci posebno rizični za proizvođače pastrmke, jer visoke temperature i nizak vodostaj povećavaju mogućnost uginuća ribe. Govoreći o stanju u celom sektoru. On kaže da problemi nisu ograničeni samo na proizvodnju pastrmke.

„U Vojvodini je, nažalost, ugašeno mnogo šaranskih ribnjaka. Problem je tamo još izraženiji, pa velike količine šarana uvozimo iz Mađarske, Češke, Poljske, Hrvatske i drugih evropskih zemalja. Nalazimo se u nezavidnom položaju jer su zbog neisplativosti i teških uslova poslovanja mnogi ribnjaci zatvoreni.“

On smatra da domaći proizvođači nisu konkurentni ni kada je reč o državnoj podršci.

Sagovornici se slažu da postoje konkretne mere koje bi mogle da zaustave pad domaće proizvodnje i stvore uslove za njen razvoj. Profesor Marković smatra da bi prvi korak trebalo da bude izjednačavanje položaja akvakulture sa ostalim granama stočarstva, budući da su sve obuhvaćene istim zakonskim okvirom.

„Najvažnije kratkoročne mere su da se sektor akvakulture dovede u ravnopravan položaj sa ostalim granama stočarstva, da se proizvođačima omogući nadoknada štete nastale usled zaraznih bolesti, kao što je to slučaj sa drugim vrstama stočarske proizvodnje, kao i da se ukinu vodni doprinosi i ekološka taksa za šaranske ribnjake, koji se ni po kom osnovu ne mogu smatrati zagađivačima“, kaže Zoran Marković.

On dodaje da bi proizvođačima trebalo isplatiti zaostale subvencije koje, kako navodi, nisu isplaćivane poslednje četiri godine, ali i povećati postojeću podršku.

„Subvencije bi sa sadašnjih deset dinara po kilogramu trebalo povećati na najmanje 40 dinara. Time bi se podstaklo legalno poslovanje i stvorili uslovi za veća ulaganja u proizvodnju. Takođe, potrebno je povećati sredstva namenjena odgajivačkim programima i omogućiti da proizvođači ribe koriste mere podrške za izgradnju i opremanje objekata za stočarstvo, koje trenutno nisu dostupne ovom sektoru“, navodi naš sagovornik.

Govoreći o dugoročnom razvoju, profesor ističe da bez većih investicija i jednostavnijih administrativnih procedura neće biti značajnijeg povećanja proizvodnje.

„Potrebno je jačati podršku investitorima za izgradnju, rekonstrukciju i opremanje ribnjaka, obezbediti nadoknadu štete koju ribnjacima pričinjavaju zaštićene vrste ptica i sisara, ali i pojednostaviti procedure za pribavljanje svih potrebnih dozvola za izgradnju novih ribnjaka. Danas su administrativne procedure previše komplikovane i predstavljaju dodatnu prepreku razvoju sektora.“

Zoran Marković smatra da bi savremene tehnologije mogle značajno da unaprede konkurentnost domaće akvakulture, ali upozorava da većina proizvođača trenutno nema finansijske mogućnosti za takva ulaganja.

„Automatizovano hranjenje, sistemi za praćenje kvaliteta vode i recirkulacioni sistemi mogu značajno da unaprede proizvodnju. Međutim, za njihovu primenu potrebna su ozbiljna finansijska sredstva. Poslednjih godina većina ribnjaka praktično ne ostvaruje profit, pa bez značajnije podrške države ili novih izvora finansiranja proizvođači teško mogu da investiraju u modernizaciju. Zbog toga su inovativna rešenja danas uglavnom dostupna manjim ribnjacima, dok njihov uticaj na ukupnu proizvodnju ribe u Srbiji ostaje ograničen“, zaključuje Marković.