Kako se kreću zarade za sezonske poslove u Srbiji?

Tokom leta u Srbiji su najtraženiji sezonski radnici u ugostiteljstvu, građevini, maloprodaji i poljoprivredi. U ugostiteljstvu dominiraju oglasi za konobare, pomoćne kuvare, osoblje za šank i rad na manifestacijama, dok je građevina aktivna sa potražnjom za fizičkim radnicima i majstorima svih profila.

Maloprodaja traži ispomoć na prodajnim punktovima – posebno za sladoled, piće i osveženje, dok se u poljoprivredi traže radnici za berbu voća, što kulminira u julu i avgustu.

“S obzirom na to da je turistička sezona u Hrvatskoj i Crnoj Gori u punom jeku, deo sezonskih radnika iz Srbije odlazi u inostranstvo, što dodatno pogoršava već izražen deficit na domaćem tržištu. Najviše nedostaje radnika u fizički zahtevnim sektorima poput građevine, poljoprivrede i u kuhinji za kvalifikovana zanimanja poput kuvara, roštilj majstora i poslastičara”, kaže u razgovoru za Biznis.rs menadžer za odnose s javnošću Infostuda Miloš Turinski.

Kada je reč o zaradama, naš sagovornik navodi da se one u Srbiji za sezonske poslove kreću od 65.000 do 90.000 dinara mesečno, u zavisnosti od tipa posla i lokacije.

“Dnevnice su najviše u građevini i poljoprivredi, gde se kreću oko 50 evra dnevno, a za neke specifične angažmane, kao što je berba malina, dnevnica je između 4.000 i 5.000 dinara, uz obezbeđena tri obroka i smeštaj”, dodaje on.

Na pitanje koliko zakon štiti sezonske radnike i koje su obaveze poslodavaca, Turinski napominje da u sektoru poljoprivrede već nekoliko godina postoji mehanizam za pojednostavljeno angažovanje sezonskih radnika koji omogućava brzu i legalnu prijavu putem portala e-sezonski radnici, ali da i dalje postoje sektori u kojima je prisutan rad “na crno”.

“Ova forma pruža osnovna radna prava: penziono osiguranje i osiguranje u slučaju povrede na radu, ali ne i pravo na zdravstveno osiguranje i bolovanje. U drugim sektorima zakon predviđa mogućnost ugovora o privremenim i povremenim poslovima ili ugovora o delu, ali praksa pokazuje da se deo sezonskog rada i dalje obavlja ‘na crno’, naročito u građevinarstvu i ugostiteljstvu. Tu su radnici bez formalne zaštite i bez pristupa socijalnim i zdravstvenim pravima”, ističe Turinski.

S druge strane, poslodavci su dužni da prijave sezonske radnike, potpišu odgovarajući ugovor, i da obezbede minimum radnih uslova i bezbednost na radu.

Poredeći Srbiju sa zemljama regiona, Miloš Turinski ističe da su zarade u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Sloveniji višestruko više nego u našoj zemlji, što je i glavni razlog zbog kog veliki broj sezonskih radnika iz Srbije odlazi van zemlje.

Prema podacima Infostuda, konobari u Hrvatskoj zarađuju od 1.000 do 1.500 evra, barmeni od 1.100 do 1.600 evra, recepcioneri od 1.000 do 1.400 evra, kuvari od 1.800 do 2.500 evra, roštilj i pizza majstori do 2.500 evra, dok pomoćni radnici u kuhinji i sobarice mogu da zarade od 900 do 1.400 evra.

“Većina poslodavaca u tim zemljama uz platu obezbeđuje smeštaj i ishranu, što dodatno povećava isplativost ovakvog angažmana. U poređenju sa domaćim uslovima, gde prosečna zarada za sezonski rad retko prelazi 800 evra, jasno je zašto se svake godine beleži odliv radne snage u susedne zemlje. Ujedno, upravo taj trend stvara deficit radnika u Srbiji, naročito u sektorima koji se oslanjaju na letnju sezonu”, zaključuje Turinski.