Kako udruženja zapošljavaju stotine preduzetnika, a ne padaju test samostalnosti?

Test samostalnosti je jedna od najvažnijih razlika između preduzetništva i prikrivenog radnog odnosa. Njegova uloga je da pokaže da li neko zaista posluje nezavisno ili se, iako formalno registrovan kao preduzetnik, u suštini nalazi u položaju zaposlenog koji radi za jednog nalogodavca.

Međutim, postavlja se pitanje kako preduzetnici koji rade za jedno udruženje – poput taksi organizacija, prolaze test samostalnosti.

Koordinator Mreže za poslovnu podršku Dragoljub Rajić u razgovoru za Biznis.rs kaže da nedoumica proizlazi iz činjenice da taksi asocijacija u suštini ne bi mogla da zapošljava taksiste, jer svaki pojedinac zapošljava samog sebe kroz preduzetničku delatnost.

„Asocijacije za njih obavljaju samo određene zajedničke poslove – pružaju podršku, bave se promotivnim aktivnostima, reklamiranjem kod klijenata, organizovanjem poslova i slično. Takav model, u suštini, predstavlja jednu vrstu asocijacije preduzetnika. Oni deluju kao samostalni privredni subjekti – mali preduzetnici ili privredni entiteti – koji se udružuju radi zajedničkog nastupa na tržištu. I to je kao koncept moguće rešenje“, objašnjava Rajić.

Međutim, problem nastaje u pravnom okviru. Zakoni koji regulišu poreske odnose, kao i propisi koji se tiču radnih odnosa, ne prepoznaju jasno ovakav oblik udruživanja. Kada se pojavi asocijacija koja objedinjuje preduzetnike, ona može biti tumačena kao osnov za drugačiji poreski tretman ili čak kao prikriveni radni odnos.

„Razlog za to je što je svaki od tih taksista poseban privredni subjekt, dok asocijacija može biti registrovana kao udruženje građana ili čak delovati kao privredno društvo. Ukoliko se posmatra kao privatna firma, onda bi mogla da potpadne pod pravila koja važe za poslodavce“, navodi naš sagovornik.

Suština problema je, dakle, u tumačenju – kako zakon definiše i prepoznaje asocijacije ovog tipa.

„Verovatno je najbliži model poslovanja udruženja poput onih koja okupljaju taksiste, neko udruženje građana ili neki oblik udruživanja privrednika koji već postoji u našem zakonodavstvu“, kaže Rajić.

On naglašava da ipak, postoji i jedan važan argument u korist taksista.

„Pojedinačni taksista može obavljati poslove za asocijaciju, ali istovremeno može samostalno da radi i za druge klijente na tržištu. Upravo ta sloboda rada i odsustvo isključivosti može biti dokaz da se ne radi o klasičnom radnom odnosu, već o samostalnim preduzetnicima koji sarađuju“, ocenjuje Rajić.

U ovakvoj siutaciji postavlja se važno pitanje primene Zakona o zaštiti konkurencije i uloge organa nadležnih za njegovo sprovođenje, pre svega Komisije za zaštitu konkurencije.

„Glavna dilema je da li određeni procesi preuzimanja i koncentracije na tržištu dovode do stvaranja dominantnog, odnosno monopolskog položaja, ili ne. Ovo pitanje trenutno dobija na značaju, posebno imajući u vidu dešavanja u poslednjih nekoliko meseci u Srbiji. Naime, sve je izraženiji trend ulaska kapitala čije poreklo nije uvek u potpunosti transparentno, nakon čega sledi proces reorganizacije i koncentracije vlasništva. U praksi, to se ogleda u preuzimanju trgovinskih lanaca i različitih kompanija, što dovodi do ukrupnjavanja tržišnih učesnika i potencijalne centralizacije ekonomske moći“, navodi koordinator Mreže za poslovnu podršku Dragoljub Rajić.

On dodaje da takvi procesi mogu imati ozbiljne posledice po tržišnu konkurenciju.

Kada se vlasništvo koncentriše u rukama manjeg broja subjekata, postoji rizik od smanjenja konkurencije, ograničavanja izbora za potrošače i mogućeg uticaja na cene i uslove poslovanja.

„Upravo zbog toga je uloga Komisije za zaštitu konkurencije od ključnog značaja. Komisija, kao samostalan i nezavisan organ, ima obavezu da prati ovakve procese i reaguje u slučajevima kada postoji sumnja da je došlo do narušavanja konkurencije. To podrazumeva ispitivanje da li je konkretnim preuzimanjima stvoren dominantan položaj na tržištu, kao i da li postoji njegova zloupotreba“, smatra Rajić.

Drugim rečima, neophodno je utvrditi da li koncentracija kapitala prelazi granice dozvoljenog i dovodi do situacije u kojoj jedan ili nekoliko učesnika mogu da diktiraju tržišne uslove. Ukoliko se utvrdi da postoji monopolski ili oligopolski položaj koji se zloupotrebljava, Komisija ima ovlašćenja da preduzme mere u cilju zaštite konkurencije.