Ključ uspeha u poljoprivredi je zajedništvo

Kad je cena loša, onda se svi okreću udruženjima, a kada je dobra – onda im ne trebaju, kaže za Biznis.rs dugogodišnji predsednik udruženja proizvođača maline „Vilamet – SPAS“ iz Arilja Dragan Bogdanović, i tako u nekoliko reči sumira situaciju u delu proizvodnje koja je izuzetno značajna za domaću poljoprivredu.

Srećom, ima i pozitivnih primera saradnje među poljoprivrednicima – od 2017. godine osnovano je 1.100 novih zadruga, među kojima je 71 odsto zemljoradničkih, a polovina od blizu 2.000 zadruga ostvaruje prihode, kažu podaci Zadružnog saveza Srbije.

„Trudimo se da mikro proizvođač postane mali, a mali da preraste u srednjeg, ali najvažniji su znanje i udruživanje“, rekao je za Biznis.rs predsednik Zadružnog saveza Srbije Nikola Mihailović i podseća da su 2017. godine po prvi put od Drugog svetskog rata u budžetu obezbeđena bespovratna sredstva za nabavku opreme.

„Da bi došli do potrebne količine proizvoda za tržište moramo da se udružimo i da se podižu kapaciteti za preradu, a ne da svako radi ‘u svom dvorištu’, što često nije po standardima ili su kapaciteti nedovoljni“, objašnjava Mihailović.

Ističe da je Zadružnom savezu Srbije prioritet da se mali proizvođači udruže i da se proizvod sertifikuje, upakuje i izreklamira kako treba, kako bi se prodao po najpovoljnijoj ceni.

„Uočili smo da je ključ uspeha zajedništvo, i to poljoprivrednih proizvođača, stručnih službi Ministarstva poljoprivrede i lokalnih samouprava, fakulteta i instituta. Nije dovoljno samo hteti, neophodno je znanje o tome u kom pravcu zadruga treba da ide, kako napraviti proizvod, kako održati kvalitet„, ističe Mihailović u razgovoru za Biznis.rs, neposredno pošto smo zajedno posetili prodavnicu zadruge „Čarobni plodovi“ u blizini Hrama svetog Save na Vračaru.

Ističe da je država prepoznala važnost i da finansira zadruge.

„Kada se udruže, zadrugari lako i brzo mogu da podignu prerađivačke kapacitete, a kad naprave projekat i program rada, podignu skladišta ili objekte za preradu – država pomogne sa nabavkom opreme“, objašnjava Mihailović.

Predsednik Zadružnog saveza Srbije, međutim, priznaje da ponekad ne razume kako se to u jednom kraju naše zemlje ljudi dogovore, udruže u zadrugu i počnu da rade, dok na drugim mestima to ne uspevaju.

„Ono što otežava udruživanje su usitnjena imanja, ali opet – ako onaj ko ima veću količinu zemlje ili skladišne kapacitete misli da je dovoljan sam sebi, duboko greši. Čak i 20 hiljada hektara je kap u moru, a u lancu proizvodnje i plasmana ima mesta za sve – male, srednje i velike“, naglašava Mihailović.

Njegova poruka državi je da razmisli o daljoj podršci zadrugarima kroz kreditiranje zadruga početnika u biznisu i preko Fonda za razvoj, a ne isključivo programa Ministarstva privrede, do formiranja Fonda za razvoj zadrugarstva, što bi bilo u skladu sa Zakonom o zadrugama, kao i sa politikom podsticanja zadrugarstva merama ekonomske, agrarne i stambene politike, kao i drugih razvojnih politika.

„Kaže se da ko planira na godinu dana seje žitarice, ko planira na 10 godina – sadi voće, a ko planira na sto i više godina, on obrazuje narod. Zadruge već skoro 130 godina u Srbiji pomažu razvoju poljoprivredne proizvodnje. Samo dva primera su oblačinska višnja i malina ‘Vilamet’, sorte koje su zadruge ‘dovele’ u Srbiju“, poručio je Mihailović u razgovoru za Biznis.rs.

Na primeru maline se, međutim, mogu videti razlike u shvatanju „udruživanja“.

Predsednik Asocijacije proizvođača malina i kupina Srbije Rade Drašković se nekoliko puta tokom razgovora za Biznis.rs zapitao gde bi im bio kraj da postoji bolja saradnja sa malim hladnjačarima. Ukazuje na aktuelnu situaciju, gde brojnim malinarima još nije isplaćena predata malina, pošto joj je pala cena u odnosu na onu koju su otkupljivači obećavali početkom sezone.

„Ono što se desilo je da su mali hladnjačari 2021. godine dobro zaradili preprodajući većima preuzetu i smrznutu malinu, pa su znali za 200 tona da dobiju i 6.000 evra. To im se obilo o glavu prošle godine, jer su obećali jednu cenu proizvođačima, preuzeli i zaledili malinu, ali je njena cena na evropskom tržištu pala i onda su došli u problem i oni i proizvođači. Hladnjačari, međutim, mogu smrznutu malinu da drže do dve godine, a nama novac treba za novu sezonu“, upozorio je Drašković.

Kaže da se malinari nadaju da će ove godine cena maline biti između 400 i 500 dinara, ali to je za sada samo – nada.

Naš sagovornik je, zahvaljujući svom dodatnom poslu, obišao Evropu uzduž i popreko, a gde god je boravio interesovao se za malinjake.

„Video sam kako je u Holandiji pola hektara maline pokriveno, a pola se gaji na otvorenom. Između redova razvučen agrotekstil, sve pod konac, a ima i staklenik koji se greje, mada je pitanje kako će grejati sada kada su cene grejanja u Evropi toliko skočile. Ceo kompleks ima 10 hektara, a za svežu malinu oni mogu da dobiju 500.000 do miliona evra“, priča Drašković.

Da bi tako nešto bilo moguće i kod nas, kaže, potrebno je udruživanje, ali pre udruživanja mora da postoji – pravna sigurnost.

„Bez nje nema ni udruživanja, ni razvitka proizvodnje, ni ulaganja u zasade“, jasan je Drašković koji se pita kako je moguće da otkupljivač može da obeća jednu cenu, preuzme malinu, a onda, kad joj padne cena, odustane i nudi manje od dogovorene.

Predsednik udruženja „Vilamet – SPAS“ iz Arilja Dragan Bogdanović, međutim, nudi plastičan primer odnosa prema udruživanju u Srbiji.

„Kad je cena loša, onda je tu udruženje pa valjamo, a čim je dobra cena – odjednom više ne treba udruženje“, kroz smeh objašnjava Bogdanović pravilo koje je naučio kroz dugogodišnju borbu za to da malina postane strateški proizvod Srbije.

Bogdanović i Drašković se slažu da naša država nudi dobar izbor subvencija kada je reč o proizvodnji maline.

„Subvencionišu se sadnice, osiguranje, navodnjavanje i pokrivka maline, a država daje subvencije i za nabavku mašina i opreme“, nabrajaju naši sagovornici.

Relativno blizu njihovih imanja, međutim, vodi se drugačija politika subvencionisanja. U oba entiteta Bosne i Hercegovine subvencioniše se cena maline, a pre dve godine davalo se, kažu, i 30 centi po kilogramu.

„Bolje je to što radi naša država, jer koliko god da dotirate cenu nađu se pametni pa je spuštaju, pošto misle ‘vi ste dobili od države pa ću vam ja platiti manje'“, zaključio je Rade Drašković.

Sutra: Poljoprivrednici u regionu dobijaju veće subvencije od srpskih ratara i farmera