Poslodavci obavezni da isplaćuju regres za godišnji odmor

Svi radnici u Srbiji imaju pravo na minimum 20 radnih dana godišnjeg odmora u jednoj kalendarskoj godini, prema Zakonu o radu. Istim propisom određeno je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. To je obaveza svakog poslodavca i pravo svakog lica koje je u radnom odnosu.

Kako u razgovoru za Biznis.rs objašnjava pravnik Infostuda Milan Predojević, lica angažovana van radnog odnosa – po ugovoru o delu i privremen-povremenim poslovima nemaju ovo pravo.

“Regres za korišćenje godišnjeg odmora plaća se u novcu u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Prema tome, naknada troškova regresa isplaćuje se u iznosu koji poslodavac odredi shodno svojim finansijskim mogućnostima. Taj iznos mora da bude izražen u novcu”, ističe naš sagovornik.

Kada je reč o načinu isplate, Predojević objašnjava da se regres isplaćuje uz zaradu, a da li će taj iznos da se isplaćuje uz svaku zaradu, u nekoliko delova godišnje ili jednokratno, to poslodavac definiše internim aktom.

“Zakonski i podzakonski propisi u Republici Srbiji ne uređuju pitanje visine naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Utvrđena je samo obaveza poslodavca da obračuna i isplati navedene troškove zaposlenom. Međutim, bliže uređivanje ovog prava i koliki je iznos naknade troškova koji se plaća praktično je u potpunosti prepušteno poslodavcu. Prema tome, zakon upućuje poslodavca da sve u vezi visine naknade za regres za godišnji odmor uredi opštim aktom ili ugovorom o radu”, navodi pravnik Infostuda.

Prema Zakonu o radu, u svakoj kalendarskoj godini zaposleni ima pravo na najmanje 20 radnih dana godišnjeg odmora, dok zakonski maksimum ne postoji – broj dana veći od propisanog minimuma zavisi od poslodavca, a u zakonu su date samo preporuke na koji način on može biti veći.

“Dužina godišnjeg odmora utvrđuje se tako što se zakonski minimum od 20 radnih dana uvećava po osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva, stručne spreme zaposlenog i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu. Zakonodavac ovakvim određivanjem dužine trajanja godišnjeg odmora praktično precizira dve stvari: prvo, da poslodavac mora da obezbedi zaposlenom bar 20 radnih dana godišnjeg odmora za jednu celu kalendarsku godinu i drugo, da pravila uvećanja tog minimuma poslodavac sam utvrđuje, a zakon samo primera radi navodi eventualne kriterijume za povećanje”, navodi Predojević.

Kriterijume za uvećanje godišnjeg odmora poslodavac propisuje kroz kolektivni ugovor sa zaposlenima, ili kroz svoj opšti akt (pravilnik) ili kroz ugovor o radu.

Iako je poslodavac zakonom ovlašćen da određuje termin godišnjeg odmora, određena ograničenja u tom pogledu ipak postoje.

„Zakon o radu je jasan: moguće je godišnji odmor koristiti jednokratno ili u više delova. Ako se koristi jednokratno – ceo odmor se mora iskoristiti u godini za koju je odobren. Ukoliko zaposleni koristi godišnji odmor u delovima, prvi deo koristi u trajanju od najmanje dve radne nedelje neprekidno, a ostatak najkasnije do 30. juna naredne godine“, objašnjava Predojević.

U kojim slučajevima se neiskorišćeni godišnji odmor može isplatiti?

Na pitanje šta se dešava ako poslodavac zbog velikog obima posla i nedostatka radnika ne obezbedi da se odmor iskoristi na vreme, pravnik Infostuda ističe da pravo na plaćeni godišnji odmor spada u neotuđiva ustavna prava radnika u Srbiji i da zaposleni ne može da se odrekne prava na godišnji odmor, niti mu se to pravo može uskratiti ili zameniti novčanom naknadom.

„U određenim izuzetnim situacijama, zbog objektivnih okolnosti iznenadnog prestanka radnog odnosa, ili u drugim slučajevima kada nema objektivnih uslova da se iskoristi preostali godišnji odmor, Zakon o radu određuje da se tada mora platiti naknada za neiskorišćeni godišnji odmor. Prema važećim propisima koji uređuju prava iz radnog odnosa, jedini slučaj kada se godišnji odmor može zameniti novčanom naknadom jeste ukoliko zaposleni usled prestanka radnog odnosa ne iskoristi pripadajući godišnji odmor. Poslodavac je tada dužan da mu isplati naknadu zarade i to u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora“, objašnjava Predojević.

Svaki drugi vid isplate novčane naknade umesto korišćenja godišnjeg odmora zakonom je zabranjen i povlači odgovornost poslodavca za prekršaj koji se novčano kažnjava.

„Ako se pak desi da i u drugim situacijama poslodavac ne obezbedi zaposlenom korišćenje pripadajućeg godišnjeg odmora (ne zato što mu je prestao radni odnos već iz nekog drugog razloga), odgovaraće poslodavac takođe za naknadu štete, ali ne po opisanim pravilima Zakona o radu, već prema opštim pravilima o odgovornosti za naknadu štete“, zaključuje Predojević.