Šta je potrebno da se dostojanstvo vrati u nauku?

O nauci se u Srbiji često priča sa ponosom kao o sektoru za koji se redovno izdvajaju sredstva. Nešto ređe se pominje i o kolikim sredstvima je reč i koliki je njihov udeo u budžetu. Takođe, neretko čujemo kako treba sprečiti “odliv mozgova”, a neupućeni na zahteve mladih naučnika za boljim životnim i radnim uslovima gledaju sa prekorom.

Istina je da o naučnicima i istraživačima šira javnost ne zna mnogo, pa samim tim protest koji su najavili za 28. februar mnogima dolazi kao iznenađenje. Oni, pak, vide da sistem u kome funkcionišu lišava njihov rad dostojanstva, prvenstveno zbog nesaglasja koje se 2011. godine pojavilo između zakona i prakse.

Upravo taj nesklad između zakona i prakse naveo je pripadnike Sindikata nauke Srbije da jasno definišu i izlože dva zahteva koji će biti upućeni Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Vladi Srbije – jednaka plata za jednak rad i siguran posao za sve naučnike.

O tome šta ovi zahtevi podrazumevaju i na koji način njihovo ispunjenje menja odnos naučnika i istraživača prema svojoj profesiji, ali i odnos drugih prema njoj, za Biznis.rs govori predsednica Sindikata nauke Srbije dr Đurđica Jovović.

Na pitanje šta podrazumeva prvi zahtev sa kojim naučnici stupaju pred nadležno ministarstvo i vladu, dr Jovović navodi da problem u vezi sa platama za naučne radnike postoji još od 2011. godine, kada je raspisan veliki konkurs za projektno finansiranje.

“Tada su nam prvi put uvedene kategorije po zvanjima koje su podrazumevale da u okviru jednog naučnog zvanja plate budu razvrstane u šest kategorija, a taj sistem obračunavanja plata, u skladu sa projektnim finansiranjem, traje do dana današnjeg”, kaže dr Jovović.

Kako navodi, 2019. godine donet je novi Zakon o nauci i istraživanjima, koji predviđa uvođenje institucionalnog finansiranja. To je i jedan od zahteva naučnika i istraživača, koji podrazumeva da od sada primaju plate isključivo prema zvanjima, odnosno da se u skladu sa Zakonom o radu dodele koeficijenti prema kojima će se u skladu sa akademskim zvanjem obračunavati plate naučnih radnika.

Dr Jovović objašnjava da će to značiti da se plate finansiraju na isti način kao i u svim drugim javnim službama. Kako kaže, ova stavka zakona trebalo je da počne da se primenjuje već 2020. godine, međutim vlada je u tom trenutku bila prelazna i uvođenje institucionalnog finansiranja je ostavljeno po strani. Situacija je ostala nepromenjena do danas.

Jedan od argumenata vlade jeste da naučnici i istraživači nisu indirektni korisnici. Prema rečima dr Jovović, to jeste tačno, a naučni radnici i dalje primaju bruto plate koje nemaju jasno definisanu osnovnu zaradu.

“Prema tome, ovaj sistem sa svim tim, navodno ukinutim kategorijama, koje zapravo i nisu pravno ukinute, nastavlja da se primenjuje do 2025. godine, kada treba da stupi na snagu Zakon o platama, ali je već negde u najavi da bi to moglo biti i 2027. To znači da će država nastaviti da nas finansira onako kako nas finansira sada, da će razlike u platama u okviru istog zvanja i dalje biti velike, te da će i dalje najveći broj istraživača ostati oštećen”, objašnjava dr Jovović.

Prema podacima kojima Sindikat nauke Srbije raspolaže, ovakvim sistemom oštećeno je oko 80 odsto naučne populacije u Srbiji.

“Bitno je naglasiti da je 2013. godine, u skladu sa zakonskim aktom i ugovorima o projektnom finansiranju bilo predviđeno da država uradi rekategorizaciju istraživača, odnosno da se uzme novi period kada će se oceniti rezultati rada i da naučnici koji su kvalitetnije radili promene kategorije i dobiju veće plate. To se nikada nije desilo”, kaže dr Jovović.

Kako što je već napomenuto, u okviru jednog zvanja nalazi se šest kategorija. One su razvrstane od A1 do A6, pri čemu naučnici koji potpadaju u A1 kategoriju imaju najvišu, a oni u A6 najnižu platu. Razlike između A1 i A6 su zaista velike, pa tako dr Jovović navodi da samo za jednog naučnog savetnika one dostižu svotu od gotovo 60.000 dinara.

Ona navodi da su u nižim kategorijama najčešće mladi, ali da među oštećenima ima i starijih naučnika. Ipak, ističe da se broj mladih naučnika koji podležu ovom sistemu kreće između 1.700 i 1.800.

Ona napominje i da, zbog pozicije koju trenutno zauzimaju, naučnici do decembra prošle godine nisu bili sigurni da li će i njihove plate biti povećane za sedam odsto. Garanciju su dobili tek na sastanku u vladi, kada je državni sekretar Ministarstva finansija potvrdio da će zaključkom vlade dobiti povećanje, jer ih u zakonu o budžetskom sistemu nije bilo.

Kada je u pitanju drugi zahtev koji naučnici podnose ministarstvu i vladi, odnosno siguran posao, važno je imati u vidu kakve ugovore naučnici i istraživači potpisuju.

U tom pogledu dr Jovović kaže da na nekim od instituta situacija i nije toliko loša. Ona navodi da većina direktora instituta sa svojim zaposlenima u naučnim zvanjima sklapa ugovore na neodređeno.

Postoji i mali broj instituta u kojima direktori, u skladu sa Zakonom o nauci i Zakonom o radu, sklapaju sa zaposlenima ugovore na određeno, u trajanju njihovog naučnog zvanja, odnosno na pet godina, navodi predsednica Sindikata nauke Srbije, dodajući da nakon pet godina naučnik može dobiti više zvanje ili ići u reizbor za isto zvanje.

“Sporno je to što čak ni ti direktori koji na ovaj način rade nisu dovoljno sigurni. Nemamo nijedan obavezujući dokument vlade i ministarstva koji kaže da će naše finansiranje i naš rad biti stalni. Neprestano potpisujemo nove ugovore o realizaciji programa”, navodi dr Jovović.

Naučnici, kaže, koji sada više nemaju projekte, imaju uredbu o tome kako se finansira naučno-istraživački rad na akreditovanim institutima i fakultetima. To znači da, nakon što dobiju ponudu od ministarstva za finansiranje naredne godine, naučnici sastavljaju plan i program rada za tu godinu, a kada ministarstvo odobri taj plan i program potpisuje se ugovor na godinu dana.

Direktorima instituta i dekanima ministarstvo garantuje da će imati sredstva da finansira samo narednu godinu, a takva situacija ponavlja se od 2011. godine.