U Srbiji se sistemski krše prava radnika i u privatnom i u javnom sektoru

U oblasti socijalnog dijaloga u 2023. godini i dalje su primetne slabosti iz prethodnog perioda, a koje se odnose na gotovo zanemarljivu ulogu socijalnih partnera u procesima kreiranja javnih politika.

Takođe, nedovoljno su razvijeni kapaciteti socijalnih partnera za kolektivno pregovaranje, naročito u privatnom sektoru, jedan je od zaključaka autora izveštaja o radnim pravima u Srbiji.

Fondacija Centar za demokratiju u svom izveštaju ističe da je uloga lokalnih socijalno-ekonomskih saveta u 2023. godini marginalizovana.

“Učestalo je izbegavanje zakonske obaveze blagovremenog dostavljanja na razmatranje nacrta zakona i drugih akata značajnih za materijalni i socijalni položaj zaposlenih i poslodavaca. Minimalna zarada je u 2023. godini povećana na osnovu Vladine odluke, te ni dalje nisu utvrđeni predlozi budućeg Zakona o štrajku i Zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalno-ekonomskom savetu”, naglašeno je u dokumentu.

Šta je potrebno za dobar socijalni dijalog?

Na evropskom nivou 12. juna 2023. godine usvojena je Preporuka Saveta o jačanju socijalnog dijaloga u Evropskoj uniji kojom se pozivaju države članice i Komisija da poboljšaju socijalni dijalog na svim nivoima i u svim njegovim oblicima, kako bi se osiguralo aktivno učešće socijalnih partnera u oblikovanju budućnosti rada i izgradnji socijalne pravde.

U tom smislu, socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje identifikovani su kao ključni za osmišljavanje i sprovođenje politika kojima se mogu poboljšati uslovi rada i zapošljavanja, a posebno radnika koji rade putem platformi.

Delotvoran socijalni dijalog podrazumeva, između ostalog, postojanje modela industrijskih odnosa u kojima socijalni partneri mogu pregovarati u dobroj veri i samostalno sprovoditi svoje prakse kolektivnog pregovaranja. U tom smislu, uslovi za dobro funkcionisanje socijalnog dijaloga su vezani za postojanje snažnih, nezavisnih sindikata i organizacija poslodavaca koje poseduju i odgovarajuće tehničke kapacitete, kao i pristup relevantnim informacijama koje su neophodne za učešće u socijalnom dijalogu.

Kolektivno pregovaranje može obuhvatiti pitanja povezana sa uslovima rada, kao što su zarade, radno vreme, godišnji odmor, bezbednost i zdravlje na radu, kao i druga pitanja koja su važna za socijalne partnere. Kolektivno pregovaranje je izuzetno važno za sprečavanje radnih sporova, poboljšanje zarada ili uslova rada i dovodi do smanjenja u nejednakostima zarada. Primećeno je da su u većini država članica dominantni kolektivni ugovori u javnom sektoru u kojima je najviše zaposlenih po ugovorima o radu na neodređeno vreme.

Svakako, mala je verovatnoća da će radnici u malim preduzećima biti obuhvaćeni kolektivnim ugovorom, a posebno je teško omogućiti kolektivno pregovaranje u slučaju nestandardnog zapošljavanja ili kada na nivou preduzeća ne postoji sindikat.

Izuzetno je važno naglasiti da preporuka predviđa neophodnost jačanja reprezentativnosti i kapaciteta socijalnih partnera, što znači da je neophodno da se poboljšaju „veštine, sposobnosti i ovlašćenja socijalnih partnera kako bi se delotvorno i na svim nivoima uključili u socijalni dijalog“.

Upravo ova odredba preporuke nedostaje u domaćem pravnom okviru, jer je svaka prethodna izmena Zakona o radu vodila upravo ka smanjenju ovlašćenja sindikata i njihovih nadležnosti. S obzirom na to da država neće promeniti svoj pogled na važnost i postojanje sindikalnog pokreta u Srbiji, neophodno je da se sindikati transformišu i da umesto krajnje birokratizovanih i izolacionističkih struktura postanu jedan od stubova borbe za demokratičnije pravednije društvo.

“Drugim rečima, ne može se očekivati da se popravi položaj radnika u Srbiji sve dok se ne izvrši demokratizacija čitavog društva, kako na političkom, tako i na ekonomskom planu”, smatraju autori izveštaja.

Srbija u grupi zemalja gde se konstantno krše prava radnika

Prema podacima Globalnog indeksa radnih prava za 2023. godinu, Srbija nije značajno napredovala. Naime, na listi od 87 kompanija iz zemalja širom sveta koje krše prava radnika, našle su se i dve firme iz Srbije – državno Javno preduzeće Pošta Srbije i privatno preduzeće Yura, u vlasništvu istoimene korporacije iz Južne Koreje.

U obrazloženju liste navodi se da je reč o kompanijama koje su prekršile prava radnika, povezane su sa kršenjem radničkih prava ili nisu uspele da iskoriste svoje mehanizme za rešavanje kršenja radničkih prava.

Osim toga, „ove kompanije imaju obavezu da poštuju međunarodno priznata ljudska prava, uključujući kolektivna radna prava, i da izbegavaju radnje koje podrivaju, narušavaju i uskraćuju prava radnika“, što je u konkretnom slučaju izostalo.

Takođe, u istraživanju je istaknuto da je 79 odsto zemalja prekršilo pravo na kolektivno pregovaranje, jer su kompanije odbile da se povinuju odredbama kolektivnih ugovora, odbacile uspostavljenu saradnju sa sindikatima i, u mnogim slučajevima, vođeni su pregovori sa „žutim sindikatima“ – koji su često formirani od strane poslodavaca kako bi se zaobišla mogućnost o pregovorima u pogledu uslova rada i njihovom poboljšanju.

Zato je u izveštaju naglašeno da se među radnicima koji su uvideli da su njihova prava na kolektivno pregovaranje u ovom ili sličnom obimu ozbiljno smanjena – nalaze radnici u Holandiji, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori i Srbiji. Tako, Srbija se našla u četvrtoj grupi država u delu koji se odnosi na ocenjivanje i rangiranje država prema stepenu poštovanja kolektivnih prava radnika, što je izuzetno loš rezultat.

Prava radnika ugrožena i u privatnom i u državnom sektoru

Naime, Međunarodna konfederacija sindikata je sve države podelila na pet grupa. Postoji i takozvana 5+ kategorija, ali ona nije relevantna jer se radi o takozvanim „failed states“, državama u kojima inače u trenutku analize ne postoji vladavina prava, odnosno ne funkcioniše pravni sistem, ne samo u odnosu na prava radnika, već i inače.

Od preostalih pet kategorija važno je da država bude plasirana među prve dve, jer su to kategorije država u kojima se radna prava uglavnom poštuju. Treća kategorija je ona u kojoj se nalaze države u kojima se redovno krše prava radnika, a četvrta kategorija, u kojoj se Srbija nalazi, rezervisana je za države u kojima postoji sistematsko kršenje prava radnika – kako u privatnom sektoru, tako i u javnom.

Međutim, ovu kategoriju karakterišu i dve druge odlike: „da država ne čini ništa, ili ne čini dovoljno, da ne dođe do kršenja prava radnika, kao i da kršenja sankcioniše; da država svojim zakonima i politikama dovodi do pogoršanja uslova za ostvarivanje prava radnika i time ugrožava ostvarivanje osnovnih ekonomskih ljudskih prava“ zbog čega je jasno da stepen ostvarenja i poštovanja prava na kolektivno pregovaranje u Srbiji nije na zavidnom nivou.

Posebno je izdvojena neaktivnost u pogledu usvajanja novog Zakona o štrajku koji je izostao i u 2023. godini, kao i neophodnost da se prilagodi pravni okvir u pogledu socijalnog pregovaranja i ojačaju kapaciteti socijalnih partnera kako bi se pospešila kultura kolektivnog pregovaranja.

Navedeno dodatno zabrinjava jer ni u pogledu zaključenih kolektivnih ugovora nije bilo velikih iznenađenja, oni su i dalje dominantni u javnom sektoru – sa 12 sektorskih zaključenih ugovora.

Međutim, u privatnom sektoru zaključena su samo tri sektorska kolektivna ugovora, što dovoljno govori o nameri poslodavaca i angažovanosti i uspešnosti sindikata u procesu kolektivnog pregovaranja.

Jedno vreme u Srbiji je postojala loša praksa da reprezentativno udruženje poslodavaca i reprezentativni sindikat u određenoj grani ili delatnosti zaključe kolektivni ugovor, ali da početak njegove primene vežu za donošenje odluke o proširenom dejstvu kolektivnog ugovora. Budući da je zakonom propisane uslove za donošenje odluke o proširenom dejstvu kolektivnog ugovora gotovo nemoguće ostvariti, zaključeni ugovori ostaju „mrtvo slovo na papiru“ i na taj način se samo fingira kolektivno pregovaranje.

Da situacija u pogledu poštovanja prava (ne samo kolektivnih) nije povoljna govore i slikoviti primeri štrajkova koji su organizovani u 2023. godini.