Šta najčešće kontrolišu poreski inspektori i kako firme mogu da se zaštite?

Poreski obveznici u Srbiji sve češće se žale na učestale kontrole poreskih inspektora. Iako predmet poreske kontrole istovremeno može da bude više različitih vrsta javnih prihoda, poreski inspektori najčešće “češljaju” PDV, poreze i doprinose, a u poslednjih godinu dana i pravo na fiskalne pogodnosti i direktna davanja u okviru paketa državne pomoći.

“Poreska kontrola se vrši u skladu sa godišnjim planom poreske kontrole koji donosi Ministarstvo finansija. Na osnovu raspoloživog broja poreskih inspektora utvrđuje se broj radnih sati koji se ‘troše’ na poresku kontrolu. U praksi se najčešće kontrolišu fiskaliteti koji su najizdašniji i koje je najlakše administrirati”, kaže za Biznis.rs advokat Minja Đokić.

Kako objašnjava naš sagovornik, predmet kontrole je najčešće PDV koji se utvrđuje samooporezivanjem. Kada je reč o obavezama poreskih obveznika, on navodi da obveznici sami podnose poresku prijavu u kojoj iskazuju koliki je iznos poreza iz prethodnog prometnog ciklusa, koji iznos poreza su obračunali na sopstveni promet dobara i usluga i kolika je pozitivna razlika između ta dva iznosa koju treba platiti u budžet.

U slučaju poreza i doprinosa koji se plaćaju po odbitku, kao što su porez na zarade i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje, osim tih javnih prihoda u ovoj grupi se kontrolišu i isplate sa računa privrednog društva ili podizanje gotovog novca u korist vlasnika tog privrednog društva.

“Reč je o takozvanim ‘neopravdanim isplatama’ koje imaju poreski tretman uzimanja iz imovine i korišćenja usluga privrednog društva od strane vlasnika društva za njihove privatne potrebe i ličnu potrošnju”, navodi naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, u poslednjih godinu i po dana vrlo su aktuelne poreske kontrole u kojima se ispituje da li je poreski obveznik izgubio pravo na fiskalne pogodnosti i direktna davanja u sklopu paketa državne pomoći zbog poremećaja u privredi izazvanih epidemijom Covid-19.

Šta treba da znaju poreski obveznici

Kada je reč o poreskoj kontroli, poreski obveznici treba da znaju da ona formalno počinje kada im Poreska uprava ili Uprava javnih prihoda dostavi nalog za poresku kontrolu, odnosno poziv za učestvovanje u poreskoj kontroli.

“Prilikom prvog kontakta sa poreskim inspektorom poreski obveznik bi trebalo da traži da se inspektor identifikuje, što je inspektor u obavezi da učini pokazivanjem službene legitimacije. Bez obzira na to, u nalogu za poresku kontrolu će biti navedeno ime i prezime inspektora i broj službene legitimacije”, kaže Minja Đokić.

Poreski obveznik je, dodaje, ovlašćen da podnese usmeni prigovor kojim traži odlaganje početka poreske kontrole, ali je u obavezi da taj usmeni prigovor obrazloži kao i da u roku od 24 časa od prijema naloga za poresku kontrolu podnese pisani prigovor. Poreska uprava o prigovoru odlučuje zaključkom protiv kojeg nije dopušten pravni lek.

Takođe, poreski obveznik ima pravo da prisustvuje poreskoj kontroli, a u obavezi je da poreskom inspektoru daje obaveštenja i izjave, kao i da mu omogući uvid u poslovnu dokumentaciju koja se tiče predmeta poreske kontrole.

“Preporuka je da se od poreskog inspektora traži da svoje zahteve formuliše u pisanoj formi, a da poreski obveznik obaveštenja i izjave daje takođe u pisanom obliku. Na taj način se kreira ‘trag od papira’ koji u kasnijoj fazi postupka može biti koristan. Takođe je preporuka da obveznik ima stručnu pomoć u pripremanju odgovora na zahteve poreskog inspektora”, napominje Đokić.

U cilju zaštite prava poreskih obveznika zakonodavac je predvideo načelo postupanja u dobroj veri koje, između ostalog, podrazumeva da se učestalost i trajanje poreske kontrole ograničava na nužnu meru.

“Vidimo da je reč o pravnom standardu, pa će u praksi biti vrlo teško proceniti šta je nužna mera. Ali, primera radi, ukoliko je po određenom pitanju već sproveden postupak poreske kontrole koji je okončan onda bi ponovno otvaranje poreske kontrole po istom pitanju moglo da se smatra povredom tog načela. Osim toga, u toj situaciji Poreska uprava već raspolaže informacijama koje su joj neophodne pa je dužna da ih po službenoj dužnosti analizira, a ne da ih ponovo zahteva od poreskog obveznika”, navodi Minja Đokić.

Iz poreske kontrole mogu proisteći prekršajni postupak ili krivični postupak, koji se vode nezavisno (a ponekad i paralelno) sa poreskom kontrolom.

“Zato je važno da svi pravni instrumenti predviđeni poreskim propisima budu iskorišćeni na najbolji način. U tom smislu zakonodavac je poreskom obvezniku dao mogućnost da svoje interese zastupa i putem punomoćnika, što bi trebalo iskoristiti naročito u slučajevima kompleksnih poreskih kontrola kada je predmet kontrole više poreskih perioda i više različitih poreskih oblika”, smatra naš sagovornik.

Kolike su predviđene kazne

Na pitanje kolike kazne su predviđene za one koji naprave neki od prekršaja, Đokić kaže da je zakonodavac nastojao da što veći broj povreda poreskih propisa inkriminiše, pa je u tom nastojanju došlo i do „hipernormiranja“ i „preklapanja“ pojedinih poreskih prekršaja.

“Drugim rečima, ista povreda poreskih propisa je inkriminisana na dva ili više različitih načina, što u praksi predstavlja problem. Kazne za poreske prekršaje su novčane i kreću se: za preduzetnike i pravna lica u proseku od 50.000 dinara do dva miliona, za odgovorno lice u pravnom licu u proseku od 10.000 dinara do 100.000 dinara, za fizičko lice u proseku od 5.000 dinara do 150.000 dinara. Pritom treba imati u vidu da se novčane kazne za pravno lice i odgovorno lice u pravnom licu izriču simultano”, zaključuje advokat Minja Đokić.