BCG: Globalna ekonomija može da se razvije u četiri vrlo različita smera do 2050.

Zamišljate li globalnu ekonomiju budućnosti kao utopiju koja ispunjava klimatske ciljeve i donosi više slobodnog vremena nego ikad pre? Ili je vidite kao svet digitalnog darvinizma, u kojem tehnologija koncentriše bogatstvo i moć u rukama nekolicine, dok većina balansira između nesigurnih poslova i stalnog nadzora?

Prema novom istraživanju Henderson instituta, istraživačkog instituta koji je osnovala kompanija Boston Consulting Group, obe budućnosti, i ona najbolja i ona najgora, podjednako su moguće već do 2050 godine.

Globalna ekonomija se u narednih 25 godina neće razvijati u jednom smeru, već bi mogla pratiti izrazito različite puteve, u zavisnosti od razvoja tehnologije, geopolitike, klime i društva, piše SEEbiz.

Istraživanje New Scenarios 2050 zasniva se na analizi više od 100 megatrendova i veka istorijskih podataka. Zaključak je prilično jasan: budućnost neće biti crno-bela, ali je raspon mogućnosti širi nego što većina poslovnih lidera danas uzima u obzir.

Na primer, globalni privredni rast u narednim decenijama mogao bi znatno da uspori i zadrži se na oko 1,8 odsto godišnje, ali postoji i mogućnost da ubrza i do pet odsto.

Slično važi i za globalnu trgovinu: ona bi mogla da se smanji na nivoe kakvi su zabeleženi tokom Hladnog rata, kada su ekonomije bile znatno zatvorenije, ili da ostane približno jednako otvorena i povezana kao danas. Ni energetska slika nije ništa manje neizvesna – udeo niskougljenične električne energije mogao bi da čini tek nešto više od polovine ukupne proizvodnje, ali i da poraste do gotovo potpune dominacije.

Drugim rečima, sve je još otvoreno.

Te različite stope rasta mogu se ostvariti u potpuno drugačijim društveno-političkim uslovima koje je BCG opisao kroz četiri različita scenarija.

U najnegativnijoj verziji budućnosti nalazi se scenario koji se često opisuje kao digitalni darvinizam. Tehnologija i dalje brzo napreduje, ali bez jasnih pravila. Države svesno smanjuju regulaciju kako bi podstakle inovacije, što dovodi do naglog rasta velikih tehnoloških kompanija. Privreda u celini raste prilično snažno, oko četiri odsto godišnje, ali koristi tog rasta nisu ravnomerno raspoređene. Mali broj ljudi, otprilike jedan odsto najbogatijih, kontroliše veliki deo svetskog bogatstva, dok se srednja klasa postepeno smanjuje.

U svakodnevnom životu to znači da sve više ljudi radi nesigurne, kratkoročne poslove, dok veštačka inteligencija preuzima rutinske zadatke. Radno okruženje postaje digitalizovano i pod stalnim nadzorom – algoritmi pomažu u povećanju produktivnosti, ali istovremeno stvaraju pritisak i osećaj kontrole. Mnogi zato traže beg u digitalne svetove, koji su prilagođeni svakom pojedincu, ali mogu dovesti do izolacije. Iako globalna trgovina i dalje postoji, razlike između razvijenih i manje razvijenih delova sveta postaju sve izraženije. Klimatske promene se ne rešavaju zajednički, već društva uglavnom pokušavaju da se prilagode njihovim posledicama.

Na suprotnoj strani, u najoptimističnijoj verziji budućnosti, veštačka inteligencija postaje temelj privrede. Države uspevaju da postignu globalni dogovor o pravilima za njenu primenu, pa tehnologija postaje sigurna i široko dostupna. Iako početak nije bez tenzija, pa čak ni sajber sukoba, vremenom dolazi do stabilizacije i saradnje.

U takvom svetu globalna privreda snažno raste, čak i do oko pet odsto godišnje, što znači da bi ukupna svetska ekonomija mogla više nego da se utrostruči. Istovremeno se menja i način rada – radna nedelja se skraćuje, a četvorodnevni ili čak trodnevni rad postaje uobičajen. Tehnologija ubrzava naučna otkrića, energija postaje jeftinija i čistija, a proizvodnja se menja zahvaljujući robotici i novim materijalima.

Međutim, ni ovakav razvoj nema samo pozitivne strane. Kako posao prestaje da bude centralni deo života, sve više se otvara pitanje smisla rada i ličnog identiteta u svetu u kojem mašine obavljaju veliki deo zadataka.

Između ove dve krajnosti nalaze se još dva moguća pravca razvoja. U jednom od njih glavnu ulogu preuzima geopolitika. Svet se deli na nekoliko velikih blokova koji funkcionišu gotovo samostalno, pa globalna trgovina značajno opada. Države ulažu više u odbranu, a privredni rast usporava. Globalizacija kakvu danas poznajemo praktično prestaje, lanci snabdevanja se reorganizuju, a države preuzimaju veću kontrolu nad ključnim industrijama. Takav sistem može biti stabilan, ali je sporiji i manje efikasan, što se odražava na životni standard. Društvo se pritom više fokusira na bezbednost nego na slobodu i razvoj.

Drugi scenario pokreću klimatske promene. Niz ozbiljnih vremenskih nepogoda primorava države i industriju na zajedničko delovanje. Nastaje svojevrsna globalna klimatska koalicija koja uvodi pravila za smanjenje emisija i podstiče prelazak na čistu energiju. U takvom svetu globalno zagrevanje se stabilizuje, fosilna goriva gube na značaju, a ekonomija raste umerenim tempom. Veliki deo ulaganja usmerava se u energetiku, infrastrukturu i nove tehnologije.

Ipak, ta tranzicija nije laka. Veći troškovi znače i veće poreze, a ljudi troše sve opreznije. Mlađe generacije osećaju pritisak sporijeg privrednog rasta i slabijih prilika, iako s druge strane dolazi do smanjenja globalnog siromaštva, a mnoge zemlje u razvoju profitiraju od novih investicija.

Kako planirati?

U svemu tome često se pominje uloga poslovnih lidera i menadžera, ali poruka istraživanja ide i šire od toga. Niko zapravo ne može sebi da priušti da planira samo jednu verziju budućnosti. Ima smisla već danas graditi sisteme koji su otporniji, a ne samo efikasni, prilagođavati način rada novim okolnostima poput veštačke inteligencije i starenja populacije, ulagati u fleksibilne tehnologije i pažljivo pratiti promene u svetu.

Najvažnija poruka možda je i najjednostavnija: budućnost nije unapred određena. Odluke koje se donesu danas, bilo kao države, kompanije ili pojedinci, u velikoj meri će uticati na to kakav će svet biti 2050. godine. A najrealnije je očekivati da neće biti ni potpuno pozitivan ni potpuno negativan, već kombinacija različitih scenarija. Zato priprema za budućnost više nije pitanje pogađanja šta će se dogoditi, već spremnosti da se nosimo sa različitim mogućim ishodima.