(E)migrantska kriza na Antipodima

Novi Zeland se, za razliku od većine visokorazvijenih zemalja „Prvog sveta“, suočava sa neobičnom pojavom: emigracijom. Dakle, i oni se suočavaju sa migrantskom krizom kao i njihova „Majka Britanija“, ali je u britanskom slučaju to imigrantska, a u novozelandskom slučaju – emigrantska kriza.

Tokom 2024. godine skoro 129.000 Novozelanđana je emigriralo iz zemlje – što je 40 odsto iznad proseka iz perioda 2000-2019. Emigracija nije strana Novozelanđanima, jer je to nacija iz koje su stanovnici često odlazili u susednu Australiju, sa kojom imaju zonu zajedničkog boravka i zapošljavanja, skoro kao EU, ili pak u Veliku Britaniju i nešto manje u druge anglofone zemlje.

Takođe, mnogo je Novozelanđana koji su to postali nedavno, dakle došli su u zemlju, živeli koliko je neophodno da dobiju državljanstvo i zatim otišli negde drugde sa novim pasošem. To su radili i stanovnici Srbije, što zbog iseljenja u EU, što zbog povratka kući sa novozelandskom penzijom.

Ali, novi emigranti sa Novog Zelanda su „stari Novozelanđani”. To nisu sveži imigranti kojima je dojadilo da žive na kraju sveta. Neto gubitak „starog“ stanovništva je tokom 2024. godine bio 47.000 građana, što nije ništa čudno za ovu zemlju sa svega 5,3 miliona žitelja. Ovde se često dešava da se mala mogućnost zapošljavanja manifestuje odlaskom radno sposobnog stanovništva, takozvanim „odlivom mozgova“. Inače, Novi Zeland ima najveću dijasporu od razvijenih zemalja sveta, procentualno gledano.

Dobitnik je – Australija. Sa 15 procenata većom kupovnom moći i standardom, sunčanijom klimom i većom ponudom poslova, Australija je postala nova domovina za 15 odsto emigranata sa Novog Zelanda.

Poslednji put su Novozelanđani emigrirali tokom Svetske ekonomske krize, sa najvećim brojem emigranata 2012. godine, što je snažno uzdrmalo ekonomiju. Sa druge strane, ponekad i vlasti u „najlepšoj zemlji sveta“ i „bajci Tolkinovih romana“ imaju represivne zakone, kao onaj da će potpuno zabraniti cigarete za određena godišta (rođeni posle 2009.) – ali je taj zakon već potopljen. Australija sa svojim sirovim šarmom deluje mnogo slobodnije.

Ovo je sve suprotno od onoga što se dešavalo 2023. godine, kada je imigracija bila na rekordnom nivou, i kada je vlast odlučila da malo porazmisli da li im treba toliko nekvalifikovanih radnika. Ponudili su opciju viza za one sa većim kvalifikacijama, jer na Novom Zelandu se dešava nešto što može da obogalji lokalnu ekonomiju: visokovalifikovani radnici odlaze u Australiju, dok imigranti imaju loše radne kvalifikacije i dolaze iz zemalja Azije.

To donosi blag porast stanovništva, ali procentualno sve goru strukturu radno sposobnog stanovništva, i dugoročni strah oko pada BDP-a.

To se već vidi u malenom rastu BDP-a Novog Zelanda 2023. od 0,7 odsto, dok je susedna Australija ostvarila 3,4 odsto, dok je u 2024. zemlja imala pad BDP-a za 0,5 procenata (Australija je porasla za 1,3 odsto).

I dok Australijanci postavljaju oglase za iseljenje u novozelandskim novinama, na portalima i društvenim mrežama, nudeći medicinskim sestrama „300 dana sunca, 12.500 američkih dolara poklona za preseljenje i veće plate u Kvislendu“, Novi Zeland ubrzano ostaje i bez zdravstvenih radnika, što samo produbljuje krizu.

Strah je da će recesija u ovoj dalekoj zemlji biti samo nastavljena, jer vlasti izgleda ne mogu da preokrenu loš trend sa lošom radnom snagom. Sada ponovo, kao devedesetih godina, traže one iz istočne Evrope da popune „rupe“ i „poguraju ekonomiju“ napred, kao što se tada desilo u velikom ekonomskom bumu ove zemlje (6,39 odsto u 1993, ili 5,38 odsto rasta 1999.), pa se ne treba čuditi ako vidimo oglase za iseljenje i u našim novinama.

Premijer Džon Kej je 2009. godine bio optimističan i rekao da mu je cilj da „sustigne Australiju do 2025“. Sada je, piše The Economist, na ulicama Novog Zelanda popularna pošalica da je objektivniji cilj „da budemo makar kao Fidži do 2050“.