LJUDI U ITALIJI SU SOLIDARNI I MIRNI Emilija za Biznis.rs: Rim izgleda sablasno bez brojnih turista

Iako je druga po broju smrtnih slučajeva na svetu, a treća po broju zaraženih, čini se da je Italija uspela da zauzda situaciju sa pandemijom korona virusa. Proračuni nisu bili optimistični, ali iako ova zemlja ima još dosta da prođe do konačne pobede nad Covidom-19, čini se da se optimizam nazire.

Prestonica kulture i umetnosti potpuno prazna

Emilija Pušić je muzikolog i nastavnik tambure, koja je u Rim došla da studira menadžment u kulturi i umetnosti sa željom da nauči više o organizaciji i promovisanju kulturnih događaja i stekne praktično iskustvo iz prve ruke u gradu umetnosti i kulture. Ima i svoju platformu, blog, na kojem piše svoje doživljaje i impresije kroz muziku. Međutim, u poslednje vreme i njen dnevnik ima drugačiji ton, je se njoj, kao i većini ljudi, život kakav su do sada poznavali, potpuno promenio.

„Usled nastale pandemije i paničnog straha koji je zavladao svetom, ovaj grad postao je pust. Kažu da sve turističke senzacije Rima izgledaju sablasno bez brojnih turista i da je izuzetno neobično, usred dana, videti prazan grad. S obzirom na to da živim na Prenestini, u južnoj zoni poprilično udaljenoj od centra grada i da ovih dana nisam imala priliku da idem mnogo na sever, ne znam kako trenutno izgleda grad, iako sam mnogo radoznala.“

Emilija kaže da je „situacija uprkos svemu trenutno mirna“ i da se čini da su ljudi shvatili ozbiljnost situacije i ostaju kod kuće, a izlaze samo do prodavnice ili apoteke. Oni koji imaju obavezu da se kreću po gradu zbog posla, u obavezi su da sa sobom nose potrvdu o kretanju. U apotekama uglavnom ima svega, jedino je trenutno teže naći obične hiruške maske.

„U prodavnicama se ljudi ponašaju poprilično mirno u smislu da kupuju onoliko koliko im je potrebno za jedan period. Stičem utisak da se ne ponašaju pohlepno i da ne kupuju mahnito misleći na ostale. Ovih dana se stavljaju gajbe sa namirnicama za one koji sebi ne mogu da ih priušte, jer nemaju više materijalnih sredstava, te mogu slobodno da uzmu šta žele. Iako se prodavnice i dalje snabdevaju robom, ponekad u toku dana ne mogu da se pronađu artikli poput jaja ili mleka.“

Od „neće to nas“ do mira unutar domova

Potpuno vanredno stanje objavljeno je 8. marta, kada su zvanično zatvorene sve kulturne institucije, a za njima, škole, firme, prodavnice i restorani. Uveden je Zakon o zabrani kretanja i javnog okupljanja, čime je utvrđena i distanca od dva metra razdaljine između ljudi. Nije dozvoljeno da bude više od jedne osobe unutar pošte ili male prodavnice, a u supermarketima samo određeni broj ljudi može da uđe, dok ostali čekaju napolju u redu prema propisanoj razdaljini.

„U početku je vladala izvesna neozbiljnost u smislu superiornosti čoveka nad prirodom i rečenice „neće to nas“. Kada je objavljeno vanredno stanje ljudi su se uspaničili i trčali u prodavnice da nakupuju dovoljno hrane, vode i toalet papira, ali je i to apokaliptično stanje zamenio mir i zatvorenost po kućama u krugu porodice“, primećuje muzikološkinja.

Sve podseća na bombardovanje

Čitava atmosfera ju je u mnogome podsećala na bombardovanje 1999. godine. Predivno vreme koje okružuju tišina i neizvesnost uz zvuke aviona, helikoptera i sirena kola hitne pomoći.

„Sedeći u parku ispred moje zgrade, neposredno nakon nadletanja helikoptera, shvatila sam da više nisu važni novci, proizvodi, nervoza, panika, očajavanje, drama i žrtvovanje sebe. Sad kad je sve stalo, nema potrebe da se trkam ni sa kim i da smatram sebe zrnom peska u pustinji, jer ništa od toga neće biti važno ako izgubimo ono najvrednije što imamo, a to je zdravlje, sebe, i veru i ljubav u svoje najbliže. Ta pomisao me je otreznila, naterala da prihvatim situaciju takvu kakva jeste, distanciram se od panike i posvetim svemu zanimljivom što mogu da radim (čitam, pišem, slušam muziku), a pre svega na miru, uz još veću radoznalost, posvetim se učenju i usavršavanju. Jer život teče dalje i kada panika prođe. Oboleli ozdrave, svet će se pokrenuti i nastaviti dalje svojim tokom.“

Io resto a casa (Ostajem kod kuće)

Čini se da stroge mere i poslušnost građana daju rezultate, jer je prema poslednjim podacima u ovoj, jednoj od najteže pogođenih zemalja pandemijom, u nedelju zabeležen najmanji broj stradalih od bolesti Covid-19 na dnevnom nivou još od 19. marta – 525. Italijanska republika sve je bliža broju od 130.000 zaraženih, a život je od korona virusa izgubilo skoro 16.000 ljudi. Apel vlasti pod sloganom Io resto a casa (Ostajem kod kuće) su svi iz Emilijinog okruženja shvatili veoma ozbiljno.

„Ljudi oko mene su bili u strahu. Mnoge moje kolege su otišle nazad u svoju zemlju, dok sam ja verovala da će se situacija smiriti vrlo brzo. Nažalost sled događaja je drugačiji, te sam sada primorana da ostanem ovde. Osećam se usamljeno i nedostaju mi moja porodica i prijatelji. Ipak, zbog odgovornosti prema sebi, a i prema drugima, odlučila sam da ostanem tu gde jesam. Uprkos velikom broju obolelih, čini mi se da su ljudi solidarni i mirni. Ako mogu da pomognu, oni se trude da pomognu. Ukoliko je rešenje da ostanu kod kuće, većina sedi u izolaciji u želji da se situacija što pre smiri.“

Pored svega što nas je zadesilo, čini se da je ova pandemija otvorila oči određenog dela populacije i kada je reč o ekologiji, a najviše o tome koliki smo zagađivači prirode i koliko smo izgubili kontakt sa istom. „Primećujem da ovaj grad nikada nije bio čistiji, bez smeća i sa mirisom antibakterijskog sredstva u gradskom prevozu. Jer, logično da je grad zbog velike cirkulacije svojih stanovnika i turista prljav i da sa tim čovek mora da nauči da živi, pazi gde i kako se kreće i vodi računa o sopstvenoj higijeni.“

Roma je „amor“ čitano od nazad

Emilija voli Rim i oduševljava je taj svet u malom gde borave raznovrsne nacije i kulture, bogata istorija, kultura i umetnost, sačuvani u kamenu ovog grada. Kao i zbog čuda, emocija i doživljaja kojima svakodnevno svedoči u njemu. Tu se oseća slobodno i sigurno, kao pravi građanin sveta.

I u trenucima usamljenosti, kao i pretežno loših vesti sa svih strana, Emilija je ostala pozitivna duhom. Ni u jednom trenutku nije osećala strah da bi mogla da se zarazi virusom, ali je brinula pomisao da je njen dolazak bio uzaludan i da je zaglavljena u praznom „večnom gradu“, bez turizma, kulture i umetnosti.

„Krajem februara kada je situacija u Rimu počela da se komplikuje i kada je grad počeo da se prazni, mogla sam u miru da uživam u znamenitostima grada, iako je ulaz u muzeje postao ograničen, a koncertne i pozorišne sale relativno popunjene uz znatne popuste na karte. Takođe sam mahnito tražila praksu ili posao i slala prijave, doslovno na sve strane Italije i Evrope. Strah što ću morati da se vratim u Srbiju, osramoćena jer nisam sigurna da li sam ostvarila ono zbog čega sam došla i sve žrtvovala, počeo je da preovladava sve dok se sve nije srušilo 8. marta, kada je objavljeno da su sve kulturne institucije u državi zatvorene do 3. aprila. Malo je reći da sam bila očajna.“

Emilija je u striktnoj izolaciji od 9. marta, a izlaske iz kuće je ograničila još pre 25. februara, obraćajući pažnju da se ne kreće gde ima previše ljudi ili vozi u prepunom gradskom saobraćajnom prevozu. Da je vanredno stanje i ograničeno kretanje, naročito između gradova, objavljeno mnogo ranije, ona smatra da bi situacija možda bila lakša. Trenutno, Italija se svim snagama trudi da pomogne obolelima i utiče na građane da budu odgovorni prema sebi i drugima.

„Bolest, kao i svaka druga, samo predstavlja opomenu, da bismo usporili, preispitali svoje prioritete, shvatili šta nam je važno u životu i bili zahvalni na onome što već posedujemo. Jer je na nama da odaberemo na kojoj ćemo strani biti, tamo gde je ljubav, tolerancija, poštovanje, podrška, lepa reč, osmeh i zagrljaj ili na onoj suprotnoj, gde preovladava strah, panika, nesigurnost, pohlepa i bezobrazluk. Naša reč je uvek poslednja“, zaključila je Emilija.“