Izneverena očekivanja dosadašnjih COP konferencija

Prva konferencija Ujedinjenih nacija o klimi (Conference of Parties – COP) održana je 1995. godine u Berlinu. Od tada je organizovana svake godine u drugom gradu na četiri kontinenta, sa sve većim proklamovanim ciljevima – kako onim finansijskim, koji se tiču kompenzacije nastale štete i ulaganja u energetsku transformaciju, tako i onim naučno-razvojnim, koji bi trebalo da promene našu planetu nabolje.

Već dve godine kasnije, u japanskom Kjotou, doneta je i prva obavezujuća deklaracija o klimatskim ciljevima, koja se na prvom mestu ticala 37 industrijalizovanih zemalja, Evropske unije i pojedinih država u razvoju – da će smanjiti svoje godišnje emisije štetnih gasova.

Usledio je godinama kasnije Pariski sporazum, sa novim ciljevima… Konferencije su nastavile da se održavaju svake godine, kao i da raste broj pozvanih gostiju, a uporedo sa tim naučnici su objavljivali podatke koji ukazuju da Zemlja kreće putem bez povratka u “neistraženu teritoriju”. Zagađenost nikad nije bila veća, a 2023. godina ostaće zabeležena kao najtoplija u istoriji modernog merenja temperature vazduha.

Ustanovljeni ciljevi COP-a su da se dosegne neto nulta emisija ugljeničnih gasova “u razumnom roku” (isprva je to bila 2050. godina, mada se u poslednje vreme sve češće spominje 2060.), kao i da se globalno otopljavanje zadrži na nivou od +1,5 C od iznosa zabeleženih na početku industrijske revolucije.

Od ostalih deklarisanih ciljeva izdvajaju se “dostupnost pitkoj vodi kao središnji deo svih klimatskih strategija, adaptiranje i zaštita prirodnog staništa ugroženih biljnih i životinjskih vrsta, mobilizacija finansijskih sredstava, pogotovu za siromašne zemlje koje najviše trpe, te zajednička saradnja”.

Očekivalo se da će 27. samit o klimatskim promenama, održan prošle godine u Šarm el Šeiku u Egiptu, nazivan i afričkim COP-om, promovisati “klimatsku pravdu”, jer je ovo kontinent koji je bio najviše pogođen u poslednje tri decenije negativnim agrokulturnim i socio-ekonomskim posledicama, dok je istovremeno najmanje doprineo globalnoj klimatskoj krizi.

U pregovorima su tada dominirale priče o formiranju fonda koji bi kompenzovao zemlje u razvoju za gubitak i štetu koju su klimatske promene prouzrokovale, i to ne samo u 21. veku, nego unazad sve do početaka industrijske revolucije.

Članice su se složile da osnuju takav fond, ali za godinu dana malo se toga promenilo, niti je fond zaista popunjavan obećanim sredstvima, barem ne u meri u kojoj je to bilo najavljeno na samom samitu. Najavljivane su desetine, pa i stotine milijardi dolara, međutim uplaćeno je tek nekoliko stotina miliona.

Pored toga, COP27 nije održao obećanje klimatskog pakta iz Glazgova godinu dana ranije, da će se „postepeno smanjivati udeo električne energije dobijene iz uglja“, uprkos indijskom predlogu da se sva fosilna goriva postepeno ukidaju.

Geopolitičke okolnosti dodatno nisu išle naruku ispunjenju ovog cilja, jer je energetska kriza izazvana ratom u Ukrajini, pre svega pojedine evropske države – uključujući i Nemačku kao najbogatiju članicu evrozone – navela da preispitaju svoje ranije planove o smanjivanju eksploatacije uglja, i pauziraju ih na neodređeno vreme.

U završnom manifestu prošlogodišnjeg samita stoga nisu optimistično najavljeni novi ciljevi niti obaveze, pa je taj skup u većini svetskih medija okarakterisan kao neuspešan.

Dodatno, američki izaslanik za klimu i nekadašnji potpredsednik Džon Keri (John Kerry) izjavio je polovinom ove godine da Sjedinjene Američke Države odbijaju da uplate pomoć u globalni klimatski fond kako bi pomogle siromašnim zemljama koje su pogođene razornim klimatskim nepogodama, rekavši da „ni pod kojim okolnostima“ Bela kuća neće razmatrati isplatu navedenih reparacija jer “građani SAD već snose loše posledice”.

Kako je procenio Institut za klimatsku odgovornost (Cilmate Accountability Institute), samo od 2016. do 2018. godine katastrofe izazvane klimatskim promenama koštale su 650 milijardi dolara u načinjenoj šteti, a najveći emiteri štetnih gasova u proteklih 58 godina bile su tri energetske kompanije – Saudi Aramco, Chevron i Gazprom, tim redom.

Šta će doneti sastanak svetskih lidera, predstavnika bogatih energetskih kompanija i naučnika iz raznih oblasti ove godine?

Teško je u ovom trenutku tvrditi, ali najverovatniji ishod je da će ponovo biti razočaranih, pogotovu ako se uzme u obzir da je tokom dve nedelje najavljeno oko 70.000 učesnika i gostiju iz celog sveta. Državnici i poslovni magnati doputovali su u Dubai uglavnom u svojim privatnim avionima, trošeći usput tone kerozina, kako bi učestvovali na konferenciji čija centralna tema je ublažavanje negativnih klimatskih posledica. To i dalje ne sluti na dobro.  

Sutra: Finansiranje borbe protiv klimatskih promena u fokusu domaćina