Svet između osude i povratka na eksploataciju uglja

Mnoge države u svojoj “zelenoj transformaciji” ka korišćenju obnovljivih izvora energije – nauštrb fosilnih izvora među kojima dominira ugalj – pominju različite rokove, a kao prelomna godina na globalnom nivou najčešće se pominje 2050.

Do tog trenutka zemlje Evropske unije trebalo bi da su odavno ispunile cilj takozvane karbonske neutralnosti, ali u pitanju je vremenska granica koju je u svojim javnim nastupima više puta pominjao Si Đinping, predsednik Kine, dominantne proizvođačke sile i najmnogoljudnije zemlje na svetu.

Uprkos ovom deklamovanom cilju, 2022. godina će po svoj prilici ostati zabeležena kao rekordna u ljudskoj istoriji po eksploataciji uglja. Preliminarni rezultati za prošlu godinu Međunarodne agencije za energiju (IAE) pokazuju da je širom planete potrošeno više od osam milijardi tona uglja za 12 meseci, uz godišnji rast od 1,2 odsto i prevazilaženje prethodnog svetskog rekorda iz 2013. godine.

Dve su suprotstavljene sile na delu – s jedne strane rast broja stanovništva i njihove potrebe za ostvarivanjem osnovnih životnih uslova uz nesmetano funkcionisanje industrijske proizvodnje, najviše u zemljama u razvoju, a s druge ekološka briga razvijenih zapadnih zemalja koje su već izašle iz industrijske revolucije, a neke dobrim delom i iz ekološke transformacije, pa sad strogim pravilima uslovljavaju siromašne nacije koje tek treba da pođu tim putem.

Ovo je bio i jedan od najvažnijih zaključaka ovogodišnjeg skupa Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, gde su vlade pojedinih zemalja u razvoju potegle pitanje ne samo starih ratnih reparacija, već i onih koje se tiču posledica viševekovne kolonizacije, pa i industrijalizacije.

Procene Svetskog ekonomskog foruma u Davosu su da će zemlje u razvoju do 2050. godine zbog klimatskih promena i transformacije sa energetskog sistema zasnovanog na uglju, pretrpeti troškove u nivou od 1,0-1,8 biliona dolara.

Prema podacima kojima raspolaže Global Energy Monitor, zemlje koje su najviše posvećene eksploataciji uglja, po obimu proizvodnje, ali i po novoinstalisanim kapacitetima termoelektrana, redom su Kina, Indonezija, Indija, Vijetnam, Turska, Pakistan, Bangladeš i Filipini. Dakle, već upaljeni ekološki alarmi za azijske zemlje neće prestati da svetle još dugo, koliko god njihovi političari bili izdašni u najavama brzog prelaska na zelenu energiju.

Na prvom mestu je ubedljivo Kina, u kojoj će ukupna planirana snaga termoelektrana dosegnuti 260.017 MWh, i koja u ovom trenutku obuhvata čak 54,3 odsto svetske potrošnje uglja.

U proceni brzine sprovođenja zelene transformacije na pojedinim teritorijama veliku ulogu imaće i količina procenjenih rezervi uglja.

Profesor dr Dragan Ignjatović sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu kaže da se Svetske rezerve uglja procenjuju na nešto manje od hiljadu milijardi tona. “Najveće rezerve nalaze se u Sjedinjenim Američkim Državama, Kini, Rusiji i Australiji. Istovremeno, udeo uglja u energetskoj proizvodnji na globalnom nivou kreće se na 30-40 procenata”, istakao je Ignjatović na konferenciji “Uloga uglja u sprovođenju zelene tranzicije u elektroenergetskom sektoru Zapadnog Balkana”.

Rezerve uglja, veliko zagađenje, ali i iznenadni faktor rata u Ukrajini, utiču na trendove u eksploataciji ovog energenta.

„Očekuje se da će cena ukupno potrošenog uglja u jednoj godini skočiti sa sadašnjih 600 milijardi na oko 900 milijardi dolara“, naglašava profesor Ignjatović.

Po proizvodnji niskokalorijske vrsta uglja – lignita – Srbija se nalazi u prvih deset zemalja na svetu, tačnije na sedmom mestu, sa globalnim udelom od 6,24 odsto (podaci za 2020. godinu). Nemačka, Rusija, Turska, Poljska, SAD i Australija su ispred naše zemlje, dok prvih deset upotpunjuju još i Indija, Češka i Bugarska, tim redosledom.

Zbog zatvaranja koridora za uvoz ruskog gasa u zemlje EU, nekoliko država moralo je da se preko noći preorijentiše na gas iz drugih izvora, ali i na pojačanu proizvodnju iz svojih starih termoelektrana.

Primera radi, Nemačka, koja je vodeća ekonomija u Evropskoj uniji, ponovo je pokrenula proizvodnju u tri termoelektrane, zbog čega je došlo i do protesta stanovništva u toj zemlji.

Nemačka, inače, na godišnjem nivou proizvodi oko 35 odsto svoje energije iz uglja (poređenja radi, u Srbiji je taj odnos 70 procenata). Vodeća po eksploataciji uglja u EU je Poljska, dok su praktično iz svog energetskog miksa ugalj već izbacili Austrija, Belgija, Letonija, Litvanija, Švedska i Portugal.

Italija, Mađarska i Grčka obavezale su se da će obustaviti eksploataciju uglja do 2025. godine, ali to je sad dovedeno u pitanje zbog situacije u Ukrajini – Italija je posebno bila zavisna od uvoza ruskog gasa i moraće da se okrene svim raspoloživim alternativama. Slovenija je za cilj odabrala 2033. godinu, a Nemačka 2038.

Pomenute Nemačka i Poljska, uz Češku i Bugarsku, se među članicama EU značajno oslanjaju na ugalj. Na Balkanu to su i Srbija, Bosna i Hercegovina, kao i Severna Makedonija.

Sagorevanje uglja i dalje je vodeći izvor energije na planeti, ali dolazi uz veliku ekološku cenu. U jednačini energetske transformacije, međutim, sada je nekoliko nepoznatih, koje će određivati brzinu gašenja termoelektrana u bliskoj budućnosti.

Da li su i koliko bezbedni drugi izvori energije (nuklearne elektrane, menjanje geografije izgradnjom velikih hidro-centrala), pitanja su kojima će se javnost još dugo baviti.

Pročitajte i prvi deo našeg istraživanja: Kvalitetan ugalj ključan u zelenoj energetskoj tranziciji