Zaposleni u Srbiji još uvek daleko od dostojanstvenog rada

Svetski dan dostojanstvenog rada, koji se tradicionalno obeležava 7. oktobra, zaposleni drugu godinu zaredom dočekuju u strahu i neizvesnosti. Prema procenama Međunarodne konfederacije sindikata (MKS), u svetu je zbog pandemije izgubljeno više od 200 miliona radnih mesta, a još 100 miliona radnika, među kojima su u većini slučajeva žene, u riziku su da se pridruže velikoj armiji nezaposlenih.

Za Ujedinjeni granski sindikat “Nezavisnost” Svetski dan dostojanstvenog rada jedan je od kjučnih datuma, ne samo za radnike i sindikate, već i za demokratski kapacitet društva i balansiranje između demokratije i socijalne pravičnosti, kaže za Biznis.rs predsednik ovog sindikata Zoran Stojijković.  

“Dostojanstven rad predstavlja pre svega ugovoren, bezbedan, pristojan i na vreme plaćen rad, bez prostora za mobing radno angažovanih,”, navodi Stojiljković i podseća na istraživanje Clean Clothes Campaign mreže koje je pokazalo da je dovoljan novac za pristojan život tročlane porodice na nivou od oko 98.000 dinara.

“To je oko 800 evra, što je daleko iznad prosečne i medijalne zarade, koja je još uvek 50.000 dinara. To znači da polovina zaposlenih zaradi samo do tog iznosa i govori o tome koliko je nepristojan ovaj iznos minimalne zarade koja je sada, još uvek, ispod 300 evra”, ističe naš sagovornik.  

Država se i dalje zadužuje, a radnici trpe

Da je pandemija dodatno uticala na već loš položaj radnika u Srbiji potvrđuje i predsednik Centra za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo Mario Reljanović.  

Prema njegovim rečima, pandemija je donela ekspanziju rada od kuće, koja je pokazala nedostatke i nedorečenosti u postojećem normativnom okviru, ali i nepripremljenost poslodavaca da taj okvir primene onako kako je zakonom predviđeno.

“Takođe, pokazala je da u odnosu na veći broj radnika u atipičnim (prekarnim) oblicima angažovanja ne postoji dovoljna sigurnost zaposlenja – oni su otpuštani bez ikakvih problema u saglasnosti sa zakonom. Ova otpuštanja su još jednom podsetila na nedostatke u pravnom regulisanju rada van radnog odnosa, ali i na izuzetno loš kvalitet regulisanja novih modela rada, kao što je agencijski rad”, ističe Reljanović za Biznis.rs.

Što se tiče prava radnika koji su morali da rade na prvoj liniji ili radnika u proizvodnji, odnosno onih koji su najviše rizikovali, sasvim je jasno pokazano da ne postoje mehanizmi, kao ni rešenost države, da kontroliše postupanje poslodavca kada je reč o bezbednosti i zaštiti zdravlja na radu, ocenjuje naš sagovornik.

“Kada je reč o velikoj slici, u smislu strateških i političkih opredeljenja države da učestvuje u ‘trci do dna’, glavna novost je da novosti nema. Naprotiv, iako se Srbija ne nalazi u poziciji da se dalje zadužuje da bi forsirala ovakvu dugoročno neisplativu politiku, to se danas čini na isti način kao pre pandemije. Koliko je takvo rešenje pogubno vidi se iz niza odlazaka, a GEOX je samo jedan od primera takozvanih ‘investitora’ koji su napustili Srbiju zbog smanjenja globalne potražnje za njihovim proizvodima”, dodaje on.

Proširivanjem zakona radnici gube osnovna pava

Zakon o radnom angažovanju zbog povećanog obima posla u određenim delatnostima izazvao je mnogo polemike u javnosti. Dok jedni tvrde da će on smanjiti takozvanu sivu zonu, sindikati apeluju da radnici proširivanjem zakona gube osnovna prava, poput prava na odmor, plaćeno bolovanje i sindikalno organizovanje.

“Zakon koji je u pripremi je nastavak politike uvođenja eksploatatorskih režima rada i prebacivanja radnika iz radnog odnosa u druge prekarne oblike rada. Iako je glavni adut za njegovo uvođenje navodno smanjenje rada na crno, zakon ne sadrži nijedan mehanizam koji će to garantovati. Istovremeno, zakon je praktično nagrada za poslodavce koji do sada nisu poštovali zakon i koji su na osnovu neuplaćenih poreza i doprinosa značajno oštetili državni bužet”, kaže Reljanović.

On smatra da se ne može racionalno opravdati donošenje zakona koji navodno reguliše pravnu prazninu, a da je zapravo način zapošljavanja u slučaju povećane potražnje poslodavca za radnicima odavno rešen članom 37. Zakona o radu.

“Umesto toga se uvodi režim koji omogućava poslodavcu da sadašnje zaposlene (u radnom odnosu) otpusti i potom primi na rad u ovom novom, jeftinijem obliku – reč je o blizu 100.000 zaposlenih u turizmu, ugostiteljstvu, građevini. Kao što je lepo pokazano u prvim analizama, mehanizmi koji navodno treba da spreče poslodavca da otpušta zaposlene, neefikasni su i mogu se izuzetno lako zaobići”, naglašava predsednik udruženja Centra za dostojanstven rad.

Pored toga, ukazuje, ovaj zakon zadržava institut usmenog ugovora o radnom angažovanju koji je neprihvatljiv sa stanovišta pravne sigurnosti radnika, i uvodi drastičnu novinu mogućnosti angažovanja stranog radnika bez radne dozvole, što je opet način nagrađivanja poslodavaca koji su do sada koristili stranu radnu snagu na nelegalan način.

“Sve ove primedbe zajedno, kao i mnoge druge koje se mogu uputiti na pojedina rešenja u zakonu, čine zakon ne samo neprihvatljivim, već i veoma štetnim. Nemam nikakve sumnje da će njegovo donošenje biti sprovedeno do kraja i da će NALED u svojim analizama efekata njegove primene naći da je značajno unapredio položaj radnika – ali to samo govori o tome koliko lobističke grupe, a ne struka i socijalni partneri, vode glavnu reč u kreiranju i realizaciji politika rada i zapošljavanja”, dodaje Reljanović.

Od ugovora na neodređeno radnici stigli do usmenih dogovora

Kada je reč o pomenutom zakonu, predsednik UGS “Nezavisnost” Zoran Stojiljković kaže da je jedinstven stav sindikata, ali i stručne javnosti koja se bavi ekonomskim, socijalnim odnosima i pravima, da je širenje zone privremenih i povremenih poslova i dalja fleksibilizacija rada nešto što je neprihvatljivo.

“Od vremena kada su svi poslovi i radni odnosi bili na neodređeno vreme, došlo se do toga da je kategorija ‘ranjivih poslova’ od privremeno-povremenih, pa do različitih ugovora i onih koji se utvrđuju dogovorom prešla četvrtinu i to je samo dokaz koliko je praktično fleksibilizacija rada i uvećanje društvenih nejednakosti proces koji pokazuje da se promene vrše u korist privilegovane manjine i različitih interesa”, zaključuje Stojiljković.