Vrednost izvoza viša od 30 milijardi evra, ali manje od trećine proizvoda ima konkurentsku prednost

Drugog dana konferencije „Međunarodna ekonomska pozicija Srbije – MEPS 2026: Potencijali za veće učešće u globalnoj ekonomiji“, koja se održava u Beogradu, u okviru panela „Srbija i svet: ko investira, a ko trguje?“ predstavljena je analiza trgovinskog položaja Srbije, njenih izvoznih potencijala, ali i prepreka sa kojima se domaća privreda suočava na međunarodnim tržištima.

Dr Radovan Kastratović iz NALED-a ukazao je na to da se globalna ekonomija nalazi u periodu velikih promena koje karakterišu slabljenje globalizacije, jačanje protekcionizma i sve izraženija fragmentacija trgovinskih tokova. Države se sve više okreću regionalnoj saradnji i merama industrijske politike, dok neizvesnost u međunarodnoj trgovinskoj politici dostiže istorijski visok nivo.

U takvim okolnostima Srbija, prema njegovim rečima, ipak ostvaruje značajne izvozne rezultate. Vrednost izvoza premašuje 30 milijardi evra, a najveći deo robe plasira se na tržište Evropske unije. Posebno je važno što je oko 99 odsto srpskog izvoza pokriveno sporazumima o slobodnoj trgovini koje naša zemlja ima sa ključnim trgovinskim partnerima.

Istovremeno, raste i složenost izvozne strukture Srbije, koja je prema ovom pokazatelju dostigla približno 30. mesto u svetu, među oko 160 do 170 posmatranih zemalja.

Evropska pravila i američke carine otežavaju položaj srpskih izvoznika

Kastratović je ukazao da se položaj domaćih izvoznika mora posmatrati kroz promene na pojedinačnim tržištima, a posebno u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropskoj uniji. Kada je reč o američkom tržištu, jedan od najvećih poremećaja izazvalo je uvođenje carina. Iako su pojedine mere proglašene neustavnim, trgovinske barijere ostale su znatno više nego pre njihovog uvođenja. Efektivna carinska stopa za izvoz na ovo tržište sada iznosi oko 17 odsto, što se odrazilo i na smanjenje vrednosti trgovinske razmene.

U strukturi srpskog izvoza u SAD preovlađuju elektronski i srodni proizvodi, ali postoji i značajan neiskorišćeni potencijal. Procene pokazuju da bi dodatni izvoz mogao da dostigne između 600 i 700 miliona evra. Posebne mogućnosti postoje u sektorima čiji proizvodi imaju visoku vrednost u odnosu na troškove transporta, poput farmaceutske industrije, ali i proizvodnje delova za automobilsku industriju.

Ni situacija na tržištu Evropske unije nije jednostavna. Evropska unija zaključuje nove trgovinske sporazume sa partnerima poput Indije i Australije, čime se srpski izvoznici suočavaju sa dodatnom konkurencijom. Kompanije iz ovih zemalja dobijaju povoljniji pristup evropskom tržištu, što može oslabiti dosadašnju poziciju domaćih proizvođača.

Dodatni pritisak dolazi od promena evropske trgovinske politike i regulative. Kao primer Kastratović je naveo smanjenje kvota za uvoz čelika i povećanje carina sa 25 na 50 odsto, što direktno pogađa srpske izvoznike iz ove industrije. Sve veći značaj imaju i novi ekološki standardi, regulativa o ambalaži i druge mere koje utiču na uslove poslovanja i konkurentnost proizvođača.

Među sektorima koji su posebno izloženi ovim promenama izdvajaju se čelična industrija i proizvodi od čelika, industrija gume, energetika i pojedine druge grane prerađivačke industrije.

Kada je reč o ostalim trgovinskim partnerima, srpski izvoz pokazuje određeni stepen diversifikacije. Među značajnijim tržištima izdvaja se Turska, na koju odlazi oko 15 odsto izvoza. Ipak, posebno dinamičan rast beleži se u trgovini sa Kinom, dok se povećava i izvoz u Tursku. Nasuprot tome, slabiji rezultati zabeleženi su na tržištima Japana i Ruske Federacije.

Iako se carinske barijere na pojedinim tržištima postepeno smanjuju zahvaljujući trgovinskim sporazumima, istovremeno raste broj necarinskih prepreka. Tokom posmatranog perioda uvedeno je više stotina novih mera koje otežavaju izvoz srpske robe. Kastratović je naglasio da više nije reč samo o privremenim ograničenjima, već o trajnim promenama standarda, tehničkim zahtevima i merama industrijske politike kojima države štite domaću proizvodnju.

Srbija mora da traži nova tržišta, ali i da jača konkurentnost domaće proizvodnje

Analiza je pokazala i da, uprkos relativno dobroj diversifikaciji proizvoda koje Srbija izvozi, postoji problem velike koncentracije izvoza na pojedinim tržištima. Tako je izvoz u Švajcarsku i Japan u velikoj meri oslonjen na plemenite metale i proizvode od njih, dok na tržištu Kine dominira rudarski sektor. Značajna koncentracija prisutna je i u trgovini sa Turskom.

Kod trgovine sa zemljama CEFTA sporazuma regulatorna situacija je relativno jednostavna, ali konkurencija postaje sve intenzivnija. Sve veći broj kompanija iz zemalja članica koristi prednosti regionalne integracije i širi prisustvo na tržištima na kojima posluju i srpski izvoznici.

Sa druge strane, u trgovini sa Turskom problem predstavljaju određene administrativne i regulatorne prepreke, ali i teškoće u praktičnoj primeni sporazuma o slobodnoj trgovini. Kompanije se suočavaju sa problemima u ostvarivanju preferencijalnog tretmana koji bi trebalo da im bude garantovan tim sporazumom.

U slučaju Kine, kao jedan od rizika izdvojena je velika koncentracija izvoza na mali broj proizvoda, kao i činjenica da značajan deo trgovinskih tokova čine aktivnosti kineskih multinacionalnih kompanija, dok je uključivanje domaćih privrednika u te lance vrednosti relativno ograničeno.

Poseban deo analize bio je posvećen položaju Srbije u globalnim lancima vrednosti. Utvrđeno je da je naša zemlja povećala stepen uključenosti u međunarodne proizvodne tokove, ali i da se struktura te uključenosti vremenom menjala. Istraživanje komparativnih prednosti pokazalo je da svega 27 odsto analiziranih proizvoda ima izraženu konkurentsku prednost, a oni učestvuju sa oko 3,4 odsto u ukupnoj vrednosti izvoza.

Među sektorima u kojima Srbija ima izraženiju izvoznu konkurentnost izdvojeni su automobilska i elektronska industrija, metalurgija i pojedine grane prerađivačke industrije. Međutim, veliki broj proizvoda nalazi se na granici konkurentnosti, što znači da bi i manje promene u pristupu tržištima ili dodatni regulatorni zahtevi mogli da dovedu do gubitka tržišnog udela.

Kao dodatni problem identifikovana je relativno niska produktivnost i profitabilnost u pojedinim delovima prerađivačke industrije, posebno u industriji tekstila, prehrambenoj industriji i proizvodnji nameštaja. Takva situacija smanjuje mogućnost kompanija da se prilagode novim pravilima i zahtevima na stranim tržištima.

Govoreći o preporukama, Kastratović je istakao da je jedan od najvećih problema nedovoljna informisanost privrednika o promenama trgovinske politike i regulatornih uslova u zemljama u koje izvoze. To je naročito izraženo kod malih i srednjih preduzeća, koja često nemaju dovoljno kapaciteta da samostalno prate sve promene.

Kao jedno od mogućih rešenja predloženo je uspostavljanje jedinstvenog sistema za prikupljanje i razmenu informacija o uslovima poslovanja na stranim tržištima. Takav mehanizam omogućio bi pravovremeno obaveštavanje kompanija o novim carinskim, tehničkim i drugim ograničenjima, kako bi mogle na vreme da prilagode proizvodnju i izvoznu strategiju.

Poseban izazov predstavljaju i novi tehnički i ekološki standardi, uključujući evropske propise o održivosti, ambalaži i praćenju ekoloških karakteristika proizvoda. Od domaćih kompanija sve se više zahteva da dokazuju poreklo i održivost proizvodnje, kao i da izveštavaju o uticaju svojih proizvoda na životnu sredinu.

Problem je što pojedini evropski zahtevi još nisu u potpunosti preneti u domaći regulatorni okvir, pa preduzeća nemaju dovoljno institucionalne podrške i jasnih smernica kako da ispune nove obaveze. Istovremeno, ispunjavanje ekoloških standarda postaje neophodan uslov za očuvanje konkurentnosti, što znači da se domaći proizvođači više ne mogu oslanjati isključivo na cenovne prednosti, već moraju da unapređuju i druge aspekte poslovanja.

Priliv stranog kapitala nije dovoljan

O položaju Srbije u međunarodnoj trgovini, izvoznim potencijalima i izazovima sa kojima se suočavaju domaće kompanije govorio je i dr Aleksandar Zdravković iz Instituta ekonomskih nauka, koji je pažnju usmerio na efekte stranih direktnih investicija i njihov stvarni doprinos domaćoj privredi.

Zdravković je ukazao da se prilikom ocenjivanja stranih investicija ne bi trebalo zadržavati samo na njihovoj vrednosti i broju otvorenih radnih mesta, već je neophodno sagledati i njihov uticaj na ukupnu privredu, posebno na rast domaće proizvodnje, uvođenje novih tehnologija i stvaranje dodatne vrednosti.

Prema njegovim rečima, odnos stranih direktnih investicija i privrednog rasta nije uvek jednostavan. Istraživanja koja su se bavila ovom temom pokazala su da je tokom devedesetih godina postojala jasna veza između priliva stranih investicija i ekonomskog rasta, ali da je u kasnijem periodu ta povezanost postala manje izražena i da više nije moguće jednoznačno tvrditi da veći priliv kapitala automatski donosi i snažniji privredni razvoj.

Zato je, kako je naglasio, važno postaviti pitanje kakve su investicije potrebne Srbiji i kakve efekte one ostavljaju na domaću ekonomiju. Posebno je značajno da ulaganja doprinose povećanju dodate vrednosti, transferu znanja i tehnologija, unapređenju proizvodnih procesa i jačanju domaćih dobavljačkih kapaciteta.

U tom kontekstu predstavio je i istraživanje Instituta ekonomskih nauka, koje se bavi položajem domaćih kompanija u proizvodnim lancima, sa posebnim osvrtom na automobilsku industriju i efekte njihovog uključivanja u ove tokove.

Istraživanje je usmereno na dva ključna pitanja. Prvo je da li su domaće kompanije koje posluju kao dobavljači u automobilskom sektoru ostvarile bolje poslovne rezultate zahvaljujući učešću u tim proizvodnim lancima. Drugo, znatno složenije pitanje, jeste da li njihovo uključivanje proizvodi pozitivne efekte i na druge kompanije i privredne sektore, odnosno da li se koristi od stranih investicija i razvoja automobilskog sektora prenose na ostatak domaće privrede.

Zdravković je objasnio da se takvi efekti mogu posmatrati kroz više kanala, odnosno kroz mogućnost da domaće kompanije, zahvaljujući saradnji sa velikim proizvođačima, unaprede svoje poslovanje, povećaju produktivnost i usvoje nove tehnologije. Međutim, posebno je važno utvrditi da li se takva poboljšanja zadržavaju samo unutar kompanija koje neposredno učestvuju u proizvodnim lancima ili se šire i na njihove dobavljače i druge privredne subjekte.

U istraživanju je obuhvaćeno 29 kompanija i 50 sektora, uz analizu višegodišnjeg perioda i velikog broja poslovnih pokazatelja. Istraživači su, kako je naveo, pratili poslovanje kompanija i njihove veze sa dobavljačima, koristeći podatke iz input-output tabela i zvanične statistike.

Posebna pažnja posvećena je najvećim dobavljačima, odnosno kompanijama koje imaju značajnu ulogu u proizvodnim lancima. Analizirane su i firme koje posluju u različitim segmentima prerađivačke industrije, među kojima su proizvođači električne opreme, opreme za domaćinstvo i proizvoda od metala, dok je značajno mesto u analizi imao i transportni sektor.

Cilj istraživanja je da se utvrdi da li uključivanje domaćih kompanija u proizvodne lance velikih investitora donosi samo pojedinačne poslovne koristi ili može da pokrene šire promene u domaćoj privredi, kroz rast produktivnosti, razvoj dobavljača i jačanje povezanosti između različitih industrijskih grana.