Postavljanje solarnih panela ne donosi zaradu, ali profit može da se ostvari kroz energetske zadruge

U Srbiji je koncept energetske zadruge relativno nova stvar i od 2019. godine su u našoj zemlji aktivne dve – „Sunčani krov“ iz Šapca i „Elektropionir“ iz Beograda. Istorija zadrugarstva u ovoj oblasti kod nas ne traje dugo, ali otvara niz pogodnosti koje mogu da ostvare oni koji poseduju solarne panele i slične obnovljive izvore energije.

„U energetskom zadrugarstvu jedina nova stvar je razlika u krajnjem proizvodu – naša ‘roba’ su kilovat sati (kWh), a ne kilogrami poljoprivrednih proizvoda. Sadašnje zadruge su osnovane po Zakonu o zadrugama iz 2015. godine i on ima listu tipova zadruga, gde se energetska ne može naći, te bi bilo dobro da Zakon tretira i ovu kategoriju koja se u njemu ne pominje, iako nije zabranjena. Novi Zakon o obnovljivim izvorima energije prepoznaje energetske zajednice i tu i dalje ima razlike dva koncepta. Jedna od osnovnih je da se za energetske zajednice još uvek ne zna da li mogu da posluju po profitu ili ne“, objasnio je na vebinaru ‘Kako građani postaju proizvođači električne energije’ član energetske zadruge ‘Elektropionir’, Đorđe Samardžija.

Zadruga je, kako kaže, osnovana po Zakonu o zadrugama koji definiše najviše unutrašnju strukturu organizacije – posebno upravljačku strukturu koja prema trećim licima posluje kao kompanija.

„Energetska zajednica je već druga vrsta entiteta. U zadruzi je najbolja stvar to što njeni članovi upravljaju zajednički – bez obzira na to koliki ulog imaju. Dakle, nije kao u kompaniji gde neko ima 51 odsto akcija i praktično može da odlučuje sam. To donosi prava zadrugarima, ail i obaveze, jer morate da se brinete o svojoj zadruzi i da razmišljate kako ona dalje napreduje“, naglasio je Samardžija.

Energetske zajednice, onako kako ih je definisao domaći zakon, a i kako je to u Evropi regulisano, trebalo bi da funkcionišu kao nevladine organizacije u kojima mogu da se okupe i pravna i fizička lica i da proizvode energiju za svoje potrebe.

„To onda podrazumeva i neke zahteve kao što su – da moraju da budu lokacijski blizu. Postoji mogućnost za bolje uređivanje ove oblasti i nove pravilnike koji ovo regulišu. Zadruge prave svoje sopstvene male elektrane koje služe za zaradu i profit, to je dakle udruživanje radi ostvarivanja neke dobiti, što je jedna opcija, a druga je jedan od početnih razloga zašto je i naša zadruga ‘Elektropionir’ formirana. To je da, ako ste domaćinstvo ili fizičko lice i imate solarne panele na krovu, ako proizvodite više, ne možete da prodajete električnu energiju, jer u Srbiji pojedinac ne može da izda fakturu. Upravo zadruga je način kako može više ljudi da se udruži i prodaje višak električne energije na tržištu. Baš kao što u zadrugama poljoprivredni kooperanti na tržište plasiraju poljoprivredne proizvode, ovde je slučaj da domaćinstva donose kilovate“, obrazložio je prvi panelista i član ‘Elektropionira’.

Prozjumer pionirka i članica Energetske zadruge „Elektropionir“, Ana Džokić, navela je potrebne korake za postavljanje solarnih panela, odnosno solarnih elektrana, i objasnila način instaliranja istih, uz dobar primer iz Evrope.

„Situacija je danas mnogo drugačija od one koja je bila prethodnih godina. Ja sam 2016. godine, odnosno moje domaćinstvo, prvi put pokušala da registrujem elektranu. Prepreke da domaćinstva postanu proizvođači su u tom trenutku bile neverovatne – od toga da je tražena dodatna tehnologija – trofazno brojilo za vrlo malu elektranu, promena mernog mesta, da je neko pravno lice, a ne domaćinstvo… Sve to je sprečavalo domaćinstva da postanu proizvođači energije i ono što je tada nedostajalo bila je neka vrsta uputstva ili informacije za obične građane kako u stvari mogu da postanu proizvođači, odnosno sada kupci-proizvođači (prozjumeri)“, istakla je Džokić.

Srećom, kako navodi, ta situacija se promenila i u Srbiji ima novih zakona koji pojednostavljuju te procese.

„Prvo i osnovno o čemu ljudi treba da razmisle kada ulaze u ovu priču jeste – šta žele da postignu postavljanjem solarnih panela na svoj krov, zatim koliko svoje potrošnje žele da pokriju. Jer, ukoliko proizvodite više nego što je potrebno – to se dalje besplatno predaje u mrežu, a kasnije sledi neto merenje koje je zapravo podsticajna mera za postavljanje solara, i trajaće prve dve godine. To će se u nekom momentu promeniti i imaćemo neto obračun, gde se neće kilovat sati nadomešćivati jedan za jedan, nego ćemo ih mi prodavati, i ta naša cena će uvek biti niža od onoga što nam se nudi sa tržišta. Negde je procena da će oko 60 odsto biti cena naše energije u odnosu na onu koju kupujemo. Zato je sada odmah jako važno dimenzionisati to na pravi način i ne postavljati prevelike elektrane za ono što je nemoguće koristiti na licu mesta“, upozorila je ona.

Od koraka koji su predviđeni ovom procedurom, prvi je gde kupac samostalno donosi odluke, odnosno traži izvođača koji će uraditi projekat elektrane i izvesti elektranu.

„Deo toga je i neka mala, ne građevinska dozvola, nego tip dozvole poput one za rekonstrukciju stana. Međutim, i dalje je reč o vrsti projekta za koji je potrebno lice koje će promeniti brojilo u dvosmerno, što znači da će to brojilo moći da meri proizvodnju. I jedna od stvari koju ljudi zaboravljaju kada prave računicu je ta cena dvosmernog brojila koja se traži nama kao kupcima-proizvođačima, da investiramo u njega, a onda ga Elektrodistribucija (EPS) preuzima od nas. To znači da mi to brojilo poklanjamo i ono košta oko 400 evra. Dakle, na elektranu od dva kilovata, koja sada košta oko 2.000 evra, dodajete tih 400 evra. To je dodatni trošak za male elektrane koji nije zanemariv“, naglasila je Džokić.

Sledeći korak, koji je propisan uredbom i definisan skraćenom procedurom, je da zatražite priključenje na elektro-distributivnu mrežu, kada se sve pripremi i određena firma postavi solarne panele.

„Kada se to desi sklapa se ugovor sa EPS-om o neto merenju i kada je taj ugovor sklopljen možete da budete povezani na mrežu i postajete kupac-proizvođač. Procedure su daleko komplikovanije od same instalacije koja se postavlja za jedan dan. Na kosim krovovima je idealan ugao 35 stepeni, a isto se može postići i na ravnim krovovima. Razlika u proizvodnji nije velika u odnosu na ugao postavljanja. Orijentacija ka jugu je idealna, a moguće su i druge. Na krovu sa crepom, koji kod nas postoji, veoma je jednostavan sistem konstrukcije – to je lako uraditi sa tehničke strane, komplikovana je pravna strana“, smatra članica Energetske zadruge „Elektropionir“.

Ona je navela primer Holandije, gde je prozjumerska procedura, kako kaže, veoma jednostavna.

„Solarni sistemi su tamo lako dostupni na tržištu. Dobijate ih uz detaljno uputstvo i u mogućnosti ste da ih sami postavite. Nije potrebna nikakva dozvola, a distributer je dužan da promeni brojilo. Online se prijavite kao prozjumer, upišete podatke i priključujete se automatski“, istakla je Džokić.

Prema rečima Đorđa Samardžije, prva solarna elektrana u Srbiji je postavljena 2011. godine, a sami solarni paneli nemaju rok trajanja.

„Mogu da traju zauvek i praktično su neuništivi, samo nakon 25 godina imaju nižu efikasnost od propisane. Ako je period otplate 10 godina, vas ne zanima pad efikasnosti previše. Kada dođu moderniji paneli sa većom efikasnošću, biće smisleno zameniti stare“, konstatovao je član Energetske zadruge ‘Elektropionir’.

Da bi se iskoristile velike mogućnosti solarne i drugih ‘zelenih’ izvora energije, potrebna je edukacija i dobre podzakonske regulative za dodatno uređenje oblasti, zaključak je online panela ‘Kako građani postaju proizvođači električne energije’, održanog u okviru 12. Međunarodnog festivala zelene kulture Green Fest, koji se održava do 15. novembra, pod sloganom ‘Klimatska uzbuna’.