Rad u maloj ili velikoj firmi nije stvarna dilema, ali ima različitosti

Prilikom traženja posla izazova je mnogo, a dok neki ne biraju gde apliciraju za posao, drugi se odlučuju isključivo za male firme ili velike kompanije. Poslovni savetnik Miroslav Rajlić ipak smatra da je ovo „lažna dilema“ u doba pandemije korona virusa, a i inače jer, kako smatra, u Srbiji vlada drugačija biznis kultura u odnosu na zapadne zemlje.

„Kod nas ipak sve ide od slučaja do slučaja. Ono što se meni više dopada, ali to nije slučaj i u Srbiji, s obzirom na to da kod nas nije zaživelo na pravi način, jeste činjenica da je u velikim firmama razdvojeno vlasništvo od rukovođenja. To je vrlo važna stvar – da vlasnici koji često nisu obrazovani za neku vrstu delatnosti kojom se firma bavi budu samo vlasnici i da se ne mešaju u one stvari koje se tiču menadžerisanja, upravljanja poslovanjem. Naravno, to podrazumeva i preuzimanje rizika i odgovornosti, međutim toga kod nas nema, jer koliko god da je kompanija velika, ako je u privatnom vlasništvu jednog lica, ono obično smatra da zna najbolje sve da uradi, bez obzira na to kakve profesionalce ima oko sebe“, objašnjava za Biznis.rs poslovni savetnik i osnivač Savremenog poslovnog vodiča.

Prema njegovim rečima, baš iz tih razloga uvek je više davao prednost većim firmama. Kada je reč o pandemiji korona virusa, kaže da je ovo bila dobra prilika ili „neka mala sreća u velikoj nesreći“ da se primene znanja i proveri kako funkcionišu određene stvari u praksi.

„Što se tiče konkretnih okolnosti u kojima smo se našli, videli smo da su neke firme, i velike i male, propadale, a da nije zapravo bila bitna njihova veličina, već sektor u kome su radile, odnosno grana industrije u kojoj su se nalazile. Tako da oni sektori koji su pokrivali osnovne ljudske potrebe – za hranom, čistim vazduhom, zdravljem, i tome slično, upravo su oni ti koji nisu imali problem u funkcionisanju. Jedino su imali problem u smislu da nisu mogli da dođu do nekih inputa koji su im bili potrebni, nekih ulaznih komponenti, inače su mogli da rade“, istakao je naš sagovornik.

Rajlić je dao primer iz mesne industrije u kojoj su tražnja, a samim tim i proizvodnja konzerviranog programa usled korona krize postale nikad veće.

„To se donekle može pripisati tome što su ljudi bili u paranoji ili i nekom opravdanom strahu, pa su pravili zalihe, da bi imali što manje kontakata sa spoljnom sredinom. Ono što je meni važnije jeste da su oni koji su se ranije hranili po restoranima i kafanama, sada morali negde da jedu. Online prodaja hrane procvetala je posebno u periodu zatvaranja usled sprečavanja širenja bolesti Covid-19, a ta navika ljudi se i dalje zadržala“, primećuje poslovni savetnik.

Poenta je da se u pandemijskim uslovima, kako kaže, zapravo ‘vratio točak malo unazad’ i da su opet isplivale na površinu esencijalne potrebe ljudi.

„Kada su osnovne potrebe zadovoljene, onda ima smisla da se razvijaju i neke druge grane, a pre svega one koje su u vezi sa dokolicom kao što su turizam, ugostiteljstvo, i tome slično. Sve to nije neophodno u okolnostima u kojima je ugroženo vaše zdravlje, ali ono što je neophodno je da morate da jedete, da morate da imate neke osnovne hemijske proizvode da biste sačuvali svoje zdravlje, da se ne biste zarazili. Tako da sa te strane mislim da dilema raditi u maloj ili velikoj firmi u ovakvim okolnostima je lažna i tu je zapravo pitanje u kom sektoru treba raditi i da li vi imate neka specifična znanja koja upravo zadovoljavaju neke osnovne, esencijalne, fiziološke potrebe čoveka“, naglasio je Rajlić.

Prednosti i mane rada u manjem ili većem preduzeću

U Srbiji je, kako kaže naš sagovornik, posebno sve individualno i varira od slučaja do slučaja, jer neko može i u velikoj firmi da ima prvog nadređenog koji mu ne odgovara ili ne može da nađe sa njim kvalitetnu saradnju i da to zaposlenom napravi situaciju koja je potpuno ista kao da se radi u maloj firmi. Stoga zaposlenom može da bude jednako stresno ako ima jednog nadređenog za čitav radni vek, gde od te komunikacije koja je loša sve zavisi. U tom slučaju je za njega nevažno da li tu ima još 5.000 zaposlenih. To je samo jedan od realnih izazova sa kojima se i velike i male firme suočavaju.

„Prednosti male firme su što rad u maloj firmi donosi ipak nekakvu mogućnost lakšeg preorijentisanja na nešto drugo kasnije. Ako firma ima pet zaposlenih i ako nisu neka velika ulaganja, onda su te firme u mogućnosti da se vrlo brzo preorijentišu na nešto drugo, jer im sama činjenica da nemaju ogroman kapital koji su uložile u jednu privrednu granu, omogućava da mnogo lakše iz te grane izađu sa nekim malim gubicima i da se prilagode i preorijentišu na neki drugi program. To se zove fleksibilnost i u tim okolnostima imaju značajne koristi i sami zaposleni, jer firma koja je mala i koja ima tu adaptilnu sposobnost sigurno neće doći u priliku da otpušta radnike“, otkrio je naš sagovornik.

Kada su u pitanju velike kompanije, tu, kako kaže, nema neke velike dileme da li one ostaju u tom sektoru ili ne.

„Prema tome, ono što se u velikim kompanijama dešava u nekim kriznim situacijama, to je da adaptacija na nove okolnosti nije prelazak na neku novu granu, jer govorimo o ogromnim ulaganjima i kapitalu i izlazak iz te branše je bolan i gotovo nemoguć. I onda jedino što možete da radite je da smanjujete troškove. Naravno da je najlakše smanjivati one troškove koji proizilaze iz radne snage, jer ti troškovi u stvari i jesu suvišni. Da imate posla, radna snaga bi vam bila potrebna“, obrazložio je Rajlić.

S druge strane, prema njegovim rečima, ozbiljan rad u velikim kompanijama podrazumeva i veću šansu za pozitivnom selekcijom, što praktično znači da može dosta toga da se nauči od različitih ljudi.

„Ali na kraju se postavlja pitanje – čemu to vodi i čemu to vaše usavršavanje? Tu se ljudi razlikuju – imate one koji svoja znanja skupljaju u prvih 10 do 15 godina jer žele jednog dana da imaju svoju firmu. Iz tog ugla gledano, za takvog čoveka je poželjan rad u maloj firmi, ali on traži da kroz neko vreme postane kompetentan da uopšte može da izvede tako nešto. Male firme imaju mali broj ljudi i u tim okolnostima su i mnogo manje šanse da učite. One slabo daju mogućnosti usavršavanja, edukacije, učenja kroz razmenu radnika, slanje u inostranstvo i slične stvari. Tako da ima i dobrih i loših strana, samo je pitanje kako čovek kao pojedinac definiše svoju profesionalnu budućnost“, smatra naš sagovornik.

Dodao je da je važno da se ima cilj u karijeri kome se teži, gde nije ključno da li će doći do ostvarenja ili ne, već da se zna šta se želi, jer se onda u skladu sa tim i donose karijerne odluke.

„Mislim da postoji još jedna stvar o kojoj retko ko priča i pitanje je da li je to osvešćeno. Postoji i biološki uzrast čoveka koji opredeljuje šta je u tom trenutku za njega optimalno i gde da radi. Za nekog mladog čoveka koji postaje pripravnik, za njega je bitno da radi u velikoj firmi i da uči posao. Velika firma znači veliki broj različitih vrsta poslova, i vi kada pomalo radite od svega nekako dobijate pregledniju sliku svega što vas može dočekati u budućnosti. Na kraju krajeva, retko ko i zna čime bi se bavio kada ne zna koje su to aktivnosti u firmi, a u velikoj kompaniji može da vidi šta bi zaista voleo da radi, to su praktične stvari“, napominje poslovni savetnik.

Kako prolazi vreme, i ako se zaposleni usmerava u pravcu svog privatnog biznisa, onda posle petnaestak godina sakupljanja specifičnog znanja i vizualizacije samog sebe, po mišljenju Rajlića trebalo bi da se očekuje da će sam izaći na tržište kao pojedinac.

Sticaj okolnosti ključna stavka u poslovanju

Ono što je naposletku jasno, kako kaže, jeste da i u pogledu pandemije i u pogledu rada u maloj i velikoj firmi kada nema epidemiološke pretnje, sve je i uvek je pitanje okolnosti. Oni ljudi koji mogu dobro da percipiraju okolnosti – oni neće nikada promašiti biznis, a u tom slučaju nije ni bitna veličina firme.

„U ‘Ekonomskoj čitanci’ Paul Samjuelson opisao je ekonomsku organizaciju logora ratnih zarobljenika i na genijalan način objasnio kako nastaje tržište i kako okolnosti utiču na ljudske potrebe, čije zadovoljavanje direktno utiče na profitabilne grane. Primera radi, pošto se u logoru vodi nekakav život, slušajući vesti da njihovi napreduju na frontu, ljudi dobijaju želju da se druže, usled čega skače cena pića koja su prošvercovana. Tada su ljudi spremni da razgovaraju, piju, jedu na jednom istom mestu, što nije ništa drugo nego dokolica i neko raspoloženje koje dozvoljava da imate ugostiteljski sektor. A onda, kada im sa fronta dolaze loše vesti, oni se povlače u sebe i nemaju želju za druženjem, usled čega raste potreba za cigaretama, čija cena potom naglo skače. Ovo je jedno prizemno gledanje tržišta, ali ono pokazuje i da se uvek tu nađu i oni koji mogu da prošvercuju nešto u taj logor i dobro zarade“, zaključio je Rajlić.