Zašto se mladi u Srbiji teško osamostaljuju?

Stanovanje sa roditeljima i nakon tridesete godine života u Srbiji već je odavno postalo uobičajena pojava. Uzroci ovog fenomena su mnogobrojni, a posledice se mogu odraziti na samostalan život u poznijim godinama, pa i na sam razvoj karijere.

Prema poslednjim istraživanjima Eurostata u 2019. godini čak 71,9 odsto mladih u Srbiji, uzrasta od 18 do 34 godina i dalje živi sa roditeljima. Ni u zemljama okruženja nije mnogo bolja situacija – u Hrvatskoj je taj procenat 74,5, Crnoj Gori 77,8, Makedoniji 72,3, dok je znatno niži u Sloveniji, i iznosi 58 odsto. Ova statistika je poražavajuća, posebno kada se brojke uporede sa nekim evropskim zemljama poput Danske, Finske ili Švedske, u kojima svaka peta osoba ove životne dobi živi i dalje sa roditeljima.

„Ima dva razloga za to što se kod nas mladi teže i sporije osamostaljuju. Jedan je ekonomski, koji ipak treba da omogući da postanu finansijski dovoljno sposobni, da mogu da priušte taj samostalan život, koji nije relativno jeftin, posebno gledano u najvećim gradovima u Srbiji – u Beogradu i Novom Sadu. Naime, bilo kakvo iznajmljivanje, ako nije već kupovina stana, uz režije, tekuće troškove života, još uz studiranje, ili ako su studije završene, dok se sve to ne stabilizuje, dok se ne dobije posao na određeno, predstavlja jedan ekonomski izazov. Drugi razlog su naše navike, po čemu su građani Srbije i Italijani slični, a to je tradicionalna vezanost za porodicu. Tako da kod nas neretko ljudi, čak i ne uzimajući ovaj ekonomski faktor u obzir, vole duže da žive komforno, što sam čuo da od šale neki zovu ‘pun pansion’. Tako da je kod nas dosta komforniji stil života zastupljen“, izjavio je za Biznis.rs profesor Beogradske bankarske akademije (BBA), dr Zoran Grubišić.

Odnos kompanija prema tržištu rada

Sa druge strane, u Sjedinjenim Američkim Državama je to, kako kaže profesor, posebno izraženo, ali i u zapadnim zemljama, mladi se dosta ranije navikavaju na rad, tako da nije neobično da u osnovnoj i srednjoj školi neko treba da zaradi sam za svoj džeparac.

„Kod njih je tokom studija osamostaljenje već oko 90 odsto dece, što je jedan anglosaksonski režim, gde mladi u Americi i Velikoj Britaniji odlaze u drugi grad i navikavaju se da sami žive i funkcionišu, i odlaze iz komfora primarne porodice“, napominje Grubišić.

Dodaje da tu postoji još jedna problematika, a to su privremeni i povremeni poslovi, volontiranja i prakse, pa čak i poslovi na određeno, gde kompanije, kako kaže profesor, malo i koriste tu situaciju i nude prelazne pozicije.

„Do trenutka plaćanja, dosta firmi na neki način iskorišćava mlade u tom periodu koji traje najčešće od oko tri meseca, ali i više – šest, devet i koliko uspe besplatno ili uz neko minimalno plaćanje, i onda samo kažu ‘hvala, doviđenja’, što mislim da nije u redu. Na zapadu toga mnogo manje ima, jer postoji ipak neka minimalna cena rada i radnici su zaštićeniji nego kod nas, i nema volontiranja u smislu u kojem ga ima kod nas, jer svi rade. Na taj način se malo usporava ostvarivanje radnog odnosa, već se nude prakse, volontiranja, pa onda na određeno na tri meseca, pa četiri puta po tri meseca, i tako sve dok neko ne uspe da uđe u neki duži aranžman. Imamo neregulisano tržište rada. Mnogo bolje je regulisano i fleksibilnije tržište u zapadnoj Evropi, ali pre svega u SAD i Velikoj Britaniji, i ovime se služe kompanije“, primećuje naš sagovornik.

Da li je ovaj problem kulturološke prirode, ekonomske situacije, tržišta rada ili komfora, ispred Infostuda je govorila magistar psihologije i suosnivač i direktor Instituta za digitalne komunikacije, Ana Mirković. Kako ona kaže, sama pomisao na samostalan život u isto vreme može biti uzbudljiva i zastrašujuća, dok je napuštanje roditeljskog gnezda u Srbiji mnogo dugotrajniji proces, kako zbog dobrih prilika za pristojnu zaradu, tako i zbog mentaliteta.

„Sve zavisi od kulture, ekonomske i finansijske situacije, porodične dinamike i uopšte odnosa u porodici. Idealno je da se osoba u dvadesetim godinama finansijski i na svaki drugi način osamostali, ali kako živimo u zemlji u kojoj je nezaposlenost i dalje velika, a mladi ljudi često teško dobiju priliku da rade poslove koji im obezbeđuju rešenje svih egzistencijalnih pitanja, prinuđeni su da ostanu u primarnoj porodici i na taj način smanje troškove“, objašnjava Mirković.

Veliku nezaposlenost mladih u Srbiji potvrđuje i podatak Nacionalne službe za zapošljavanje koji pokazuje da je u aprilu na evidenciji bilo registrovano 157.639 lica starosti od 20 do 34 godina, što je za skoro pet odsto više u odnosu na isti period prethodne godine. Psihološkinja navodi da se u svetu mladi ranije osamostaljuju, dok je kod nas sve češća situacija da su i u kasnim tridesetim i dalje sa roditeljima.

Kako samostalan život donosi veću odgovornost, preciznije planiranje organizacije života, mladi koji žive sami ranije sazrevaju, adaptibilniji su na promene i lakše se suočavaju sa životnim izazovima. Međutim, Mirković ističe da bi u okolnostima u kojima mi živimo, idealno bilo da se separacija od roditelja desi tokom ili nakon studija, odnosno po zasnivanju radnog odnosa.

Sporo odrastanje ostavlja tragove

Negativna strana napuštanja roditeljskog doma može biti jedino to što je osoba možda isuviše mlada da se suoči sa pojedinim teškoćama u životu. Isto tako, roditelji umeju da budu previše zaštitnički nastrojeni prema deci, što je odlika naše kulture.

„Svi mladi koje ja poznajem i sa kojima sam u čestoj interakciji bi voleli da žive samostalno, rade poslove za koje su se školovali, zarađuju onoliko novca koliko im treba za normalan život i finansijski budu potpuno nezavisni. Verujem da je manji broj onih kojima je komfornije da ostanu u ‘kratkim pantalonama’ što duže, jer neko drugi vodi računa o svim tehničkim aspektima života – nabavkama, računima, pripremi hrane, itd. Međutim, sporo odrastanje ostavlja mnogo tragova koji se tiču samostalnosti, odgovornosti, donošenja odluka, i preuzimanja rizika“, tvrdi Mirković.

Kako dodaje, ovde je ekonomska situacija loša, a ponuda poslova nije uvek takva da zadovoljava potrebe velikog broja mladih, pa je otud i logično da se ovaj trenutak odlaže.

„Mane vezujemo i za one mlade koji sporije sazrevaju, veliki broj obaveza ume da bude frustrirajuć, a organizacija svega je iscrpljujuća. Ako se tome doda i gimnastika da se sve postigne sa minimumom finansijskih sredstava, samostalan život može za mlade da predstavlja ozbiljnu prepreku i teret“, naglasila je psihološinja.

O sposobnosti mlade osobe da se odvoji od roditelja odlučuje, pre svega, ekonomski faktor, a zatim i njena intelektualna, socijalna i emocionalna zrelost, sposobnost da funkcioniše u društvu i brine se o sebi. Prema nepisanom pravilu, devojke brže sazrevaju, pa se lakše i otisnu iz roditeljskog gnezda. Mirković kaže da misli da je ženama malo lakše, jer su vaspitanjem stekle više veština za samostalan život i da, tu najčešće misli na sve te neke organizacione aktivnosti i poslove oko održavanja svakog domaćinstva.

„Najveći problem mladih nezaposlenih osoba je nedostatak radnog iskustva, zbog čega spadaju u jednu od ugroženijih grupa na tržištu rada. No, nije isto ako ste u ovoj situaciji, a imate 20 ili 30 godina. Gubi se dragoceno vreme za sticanje vanredno važnog iskustva, zato što su mlađe osobe pune elana, radoznale, istraživačkog duha, a to sa godinama ume da nestane ili malo opadne. Još jedan razlog je što sve firme i kompanije podrazumevaju da se ima određeno radno iskustvo. Kada HR odlučuje koga će primiti na posao, najčešće odluči iskustvo, ne samo zbog forme, već što iskustvo donosi i samopouzdanje, novo znanje i odnos prema poslu“, zaključuje Ana Mirković.