Da li je kraća radna nedelja u skladu sa Zakonom o radu?

U nekim velikim kompanijama širom Evrope javila se, naročito nakon pandemije, ideja o skraćenju radne nedelje na četiri dana. Ovakav model najpre je testiran u Nemačkoj, a glavni cilj je bio odgovor na krizu i način da se smanji potreba za otpuštanjem kvalitetnih kadrova koje je kasnije teško nadomestiti.

Danas mnoge evropske zemlje testiraju ovakav sistem rada i kod većine se pokazao kao efikasan. U pojedinim zemljama postoje čak i državne subvencije kako bi se održao.

Ideja neradnog petka je da zaposleni rade četiri radna dana u nedelji dok bi bili jednako plaćeni i uživali ista prava kao i do sada, uz isti obim posla.

Prema rečima advokata, u praksi se pojavilo nekoliko spornih stvari na koje treba obratiti pažnju pri implementaciji neradnog petka.

“U nekim slučajevima dolazilo je do velikog pritiska na zaposlene četvrtkom da završe svoje radne obaveze. Ovaj problem se potencijalno može rešiti dobrim menadžmentom, sa visokom pozornošću kada je u pitanju raspored i organizacija radnih zadataka. Takođe, ne odgovara svim radnicima ovakva promena, tako da je najbolje da poslodavac u dogovoru sa zaposlenima dođe do idealnog modela za konkretan biznis”, objašnjavaju pravnici advokatske kancelarije Stojković Advokati Mina Radojević Vlačić, stariji saradnik advokat i Sofija Stefanović, saradnik advokatski pripravnik.

Kada je reč o Srbiji, Zakon o radu pod radnim vremenom podrazumeva vreme koje je zaposleni dužan da provede na radu u toku određenog vremenskog perioda.

Osnovni oblik radnog vremena je „puno radno vreme”, koje iznosi 40 časova nedeljno. Međutim, zakon omogućava da poslodavac opštim aktom utvrdi puno radno vreme kraće od 40 časova, ali ne kraće od 36 časova nedeljno. I jedno i drugo je puno radno vreme i zaposlenom pripadaju sva prava vezana za puno radno vreme.

“Zakon ne daje više detalja o radnom vremenu kraćem od 40, a do 36 časova nedeljno, ali se može reći da je cilj ove regulative da se zaposlenima omogući kraći rad i više odmora, uz ostvarivanje istih prava (zarada, odmor i ostala prava iz radnog odnosa) kao da rade 40 časova nedeljno, jer se u oba slučaja radi o punom radnom vremenu”, navode advokati Radojević Vlačić i Stefanović.

Oni dalje objašnjavaju da bi uvođenjem ovakvog sistema poslodavac očekivao da zaposleni za kraće radno vreme ostvare isti rad kao i do sada, da zadrže ili povećaju produktivnost, a da ukupni efekti rada ostanu na nivou radnog vremena od 40 časova.

“Dakle, ciljevi su isti kao i kod neradnog petka. Očigledno da uvođenje kraćeg radnog vremena od punog treba da znači zadržavanje istog obima proizvodnje, odnosno poslovanja, ili čak i njegovo povećanje, zbog čega je potrebno da zaposleni rade intenzivnije i produktivnije, a za šta će dobiti iste ili veće zarade od dosadašnjih, uz kraći rad i duži odmor između dva radna dana. Na osnovu predviđene mogućnosti uvođenja kraćeg radnog vremena opštim aktom, odluku o tome treba da donese nadležni organ poslodavca – odbor direktora, nadzorni odbor ili direktor tamo gde ovi kolektivni organi ne postoje”, kažu iz advokatske kancelarije Stojković.

Sa druge strane, ukoliko bi radnici radili dan manje radno vreme bi iznosilo 32 sata nedeljno, što je kraće od propisanog punog vremena.

“Naš zakon radno vreme kraće od punog reguliše kao nepuno radno vreme i predviđa srazmerno manja prava zaposlenog u odnosu na one koji rade puno radno vreme”, navode pravnici.

Međutim, poslodavac opštim aktom ili ugovorom o radu može da utvrdi veća prava i povoljnije uslove rada od prava i uslova utvrđenih zakonom.

“Prema tome, nije zabranjeno da poslodavac svojim opštim aktom uredi i nepuno radno vreme za svoje zaposlene sa punim obimom prava, ukoliko to ne bi dovelo do diskriminacije, odnosno ako bi to važilo za sve zaposlene”, zaključuju pravnici advokatske kancelarije Stojković Advokati Mina Radojević Vlačić, stariji saradnik advokat i Sofija Stefanović, saradnik advokatski pripravnik.