INDIVIDUALNO OSIGURANJE ARANŽMANA REŠENJE I ZA PUTNIKE I ZA AGENCIJE, ističe Udruženje turističkih agencija Srbije

Nakon odluke osiguravajućih društva da ne nastave sa izdavanjem polisa organizatorima putovanja, Udruženje turističkih agencija Srbije (UTAS) smatra da je najbolje rešenje za turističke agencije i putnike individualno osiguranje svakog pojedinačnog aranžmana koje bi agencije izdavale u ime osiguravajućih društava.

„Takvo osiguranje moralo bi biti bez klauzula o izuzećima poput ovog za vanredno stanje ili pandemiju. Svi mi u UTAS verujemo da to može i treba da ostane trajno rešenje, budući da su sva druga ili na štetu putnika, ili na štetu agencija i velikog broja zaposlenih u njima„, smatraju u ovom udruženju.

UTAS podseća da su tri dana pre isteka licenci osiguravajuća društva donela odluku da ne nastave sa izdavanjem garancija zbog prevelikog rizika.

Kako objašnjavaju, u Opštim uslovima osiguranja, koje su agencije potpisivale sa osiguravajućim društvima u januaru ove godine, stoji da garancije neće važiti i da se šteta putnicima neće isplaćivati ukoliko je do insolventnosti ili loše usluge agencije došlo „kao posledica vanrednog stanja“.

Pod tim se, navodi UTAS, podrazumeva da ukoliko neka agencija postane insolventna ili bankrotira tokom vanrednog stanja ili usled posledica vanrednog stanja, osiguravajuća društva mogu izuzeti svoju garanciju za nadoknadu štete putnicima.

Faktički, garancije su prestale da važe samim činom proglašenja vanrednog stanja, tako da bilo koju insolventnost ili bankrot agencija, osiguravajuća društva mogu tumačiti da su nastali kao posledica vanrednog stanja, objašnjavaju u ovom udruženju i dodaju da je epilog svega nezaštićeni putnik.

„Putnici nisu zaštićeni polisama osiguranja koje izdaju osiguravajuća društva. Za sve prethodne i buduće uplaćene aranžmane sasvim je neizvesno da li bi putnici u slučaju insolventnoti ili bankrota agencije bili obeštećeni“, ističe UTAS.

Kako objašnjavaju, osim polisa osiguravajućih društava i bankarske garancije su zakonsko i moguće rešenje, međutim, ono je u praksi nemoguće, jer nije propisano ko bi bio titular i ko može naplatiti garanciju, pošto fizička lica ne mogu.

Osim toga, kako navode, banke traže pokriće, ili u pologu na računu ili u vrednosti hipoteke, koja mora biti bar tri puta veće vrednosti od iznosa garancije.

„Garancije su propisane na iznose od 200.000 do 400.000 evra i 95 odsto agencija takve garancije ne bi mogle da obezbede„, ističe UTAS.

Produženje važnosti polisa osiguravajućih kuća samo bi teoretski bilo rešenje, jer bi time agencije formalno-pravno mogle da nastave da prodaju aranžmane.

„U praksi, to ne bi ništa značilo sve dok u opštim uslovima osiguranja stoji klauzula da garancija ne važi u slučaju insolventnosti agencija kao posledice vanrednog stanja“, zaključuje UTAS.