Kolika je cena kineske energetske tranzicije?

Američka državna statistička agencija za energetiku EIA (U.S. Energy Information Administration), u svom izveštaju ističe da najmnogoljudnija zemlja na svetu ima sve veće energetske potrebe, zbog kojih je u protekloj deceniji postala izuzetno veliki i uticajan učesnik na tržištu energenata. „Uprkos strukturnim promenama u kineskoj ekonomiji u poslednjih nekoliko godina, očekuje se da će njena potražnja za energijom porasti, a vladine politike sve više podržavati upotrebu ‘čistih’ goriva i mere energetske efikasnosti“, zaključak je EIA.

Međutim, prema njenim podacima, učešće energenata u ukupnoj nacionalnoj potrošnji tokom 2019. godine još uvek nije ukazivalo na veliki zaokret ka zelenim, odnosno održivim izvorima energije. Podaci za 2020. godinu nisu još u celosti objavljeni, osim sporadičnih pokazatelja kineskih vlasti, no ma kako oni bili možda promotivnog karaktera, nesumnjivo je da će do sada više puta pokazana sposobnost ogromnog državnog aparata da preusmerava ciljeve različitih industrijskih segmenata – pa i čitave privrede – preko noći, i ovog puta dati brze rezultate.

Uglavnom, ugalj je do pre godinu i po dana i dalje predstavljao dominatan energetski izvor u Kini, sa udelom u celokupnom energetskom miksu od 58 odsto, dok su nafta i njeni derivati na drugom mestu, sa 20 odsto. 

Govoreći za BBC o velikim ciljevima nacionalne energetske tranzicije kineski predsednik Si Đinping je naglasio da će potrošnja fosilnih goriva na nivou države, zapravo, nastaviti da raste do 2030. godine, kada se očekuje maksimum njihove konzumacije, posle čega će da usledi dramatičan pad, sve do 2060. godine i dostizanja zacrtanog cilja takozvane karbonske neutralnosti, odnosne nulte emisije štetnih gasova i upotrebe fosilnih goriva. 

Taj rok je postavljen jednu deceniju iza Evropske unije ili SAD, pa čak i više u odnosu na pojedine članice EU (Švedska se zavetovala da će do 2045. godine postići karbonsku neutralnost), no nijedna od ovih zemalja ne mora na tom putu da se izbori sa tolikim izazovima, i na taj način skaliranih, kao što je to slučaj s Kinom.

„Obrnute“ reforme

IAE u svom izveštaju zaključuje da je obim reformi koji je potreban kineskom rukovodstvu kako bi ovi ciljevi bili postignuti jednak onome koji je tokom 40 godina uspeo da uzdigne industrijsku proizvodnju u Kini, što je ovu zemlju ustoličilo na drugo mesto vodećih svetskih ekonomija, ali i na prvu poziciju kada je u pitanju potrošnja električne energije.

Drugim rečima, Kina će morati da „obrne igricu“ i dramatično se odmakne od proizvodnje, barem u onom vidu kako ona danas postoji, sa ogromnim oslanjanjem na fosilna goriva. Svojim laganim okretanjem ka ekonomiji potrošnje, u uslovima kada je veliki udeo stanovništva upao u kategoriju srednje klase, Kina je jednim delom tu transformaciju i započela. Drugi deo podrazumevaće da proizvodni pogoni širom zemlje, što samostalno, a što uz pomoć države, pređu na obnovljive izvore energije.

Kina je i pre Si Đinpingovog postavljanja nacionalnih energetskih ciljeva polako, ali sigurno, počela da povećava potrošnju iz alternativnih izvora, odmičući od fosilnih goriva, prevashodno uglja. Primera radi, potrošnja uglja u Kini je 1990. godine zauzimala čak 77 odsto celokupnog energetskog miksa, što znači da je u međuvremenu došlo do umanjenja od 19 odsto.

Prema preliminarnim rezultatima za prošlu godinu iz izveštaja Energiepartnerschaft međudržavne saradnje Nemačke i Kine, energetska potrošnja azijskog giganta zaista iskazuje trend rasta –  tokom 2020. godine u Kini je potrošeno 4,98 milijardi tona ekvivalenta nafte (toe), što je 2,2 odsto više nego u prethodnom 12-mesečnom mernom periodu. Po svoj prilici, nije došlo do značajnijih pomeranja u energetskom miksu…

U 14. po redu „petogodišnjem nacionalnom planu“, koji je predstavljen na Kongresu Komunističke partije Kine u martu, istaknuto je da će obnovljivi izvori energije do 2025. godine dosegnuti 20 procenata u ukupnoj potrošnji.

Koliko će sve to koštati?

Kina je već sada na prvom mestu po ulaganjima u izvore čiste energije. Prema Statisti, ona je uložila 83,4 milijardi dolara u ovu oblast tokom 2019. godine, u poređenju sa, na primer, američkih 55,5 milijardi. Uporedo sa tim, Centar za međunarodne i strateške studije (CSIS) navodi da je u poslednjoj deceniji u energetici obnovljivih izvora u Kini zaposleno oko 13 miliona ljudi.

Tokom 2020. godine Kina je dodala 136 gigavati energije iz obnovljivih izvora u svoju električnu mrežu, što odgovara celokupnoj potrošnji jedne Španije, piše Bloomberg. Dve trećine svih svetskih pogona iz obnovljivih izvora energije podignuto je prošle godine u Aziji.

Kompletan račun ove nesagledivo velike energetske tranzicije tek ćemo videti u godinama pred nama, ali Kina svakako ima u svojim rukama sve mehanizme i sredstva da je zaista i ostvari u zacrtanom roku.