NEKAD BILO, SAD SE PRIPOVEDA Domaći autori o ekonomiji stripova

Srpska stripska scena je mala, ali veoma kvalitetna i živahna. Uspela je da preživi slom nekadašnjeg velikog jugoslovenskog tržišta i skoro deset godina pod sankcijama zahvaljujući čistoj snalažljivosti i entuzijazmu pojedinih autora.

Tada su svetski priznati autori sa ovih prostora morali da prevaziđu jezičke, ekonomske i kulturološke barijere i uspostave prve kontakte sa velikim stranim izdavačima.

Uporedo sa njihovim pokušajima, u Srbiji je odrastala veoma talentovana nova generacija stvaralaca, okupljena oko underground fanzina i škola stripa u Leskovcu i Beogradu.

Iz leskovačke škole stripa “Nikola Mitrović Kokan” svoju veliku ljubav prema devetoj umetnosti iskristalisao je i usmerio prema domaćoj, a sve više i svetskoj publici, i Marko Stojanović. On već više od petnaest godina piše jedini aktuelni srpski strip serijal, “Vekovnike”. Za sve to vreme, “Vekovnici” su pronalazili svoj put do čitalaca preko stranica nekoliko časopisa, dva knjižarska izdavača, i na kraju u obliku samizdat izdanja.

“Domaći strip je toliko neisplativ da nijedan izdavač nije spremam da plati iole pristojnije honorare za njegovu izradu, i ne samo to, nego su se neki od njih isprofilisali kao lovci u mutnom. Znate, kad skoro niko neće da objavi domaćeg autora, on silom prilika ide kod onoga koji hoće. To takođe znači da prihvata uslove koji mu se nude, ali i da često ne preduzima ništa kada se i takvi, nikakvi, uslovi ne ispoštuju, po principu ‘ćuti kad sam samo objavio, ko sada da se vuče po sudovima’. Pozitivna strana je to da, budući da niko ne plaća honorare, niko nema ni prava da se meša u kreativne odluke. Dakle, potpuni nedostatak finansija za sobom povlači i punu kreativnu kontrolu. Ja uvek kažem da su ‘Vekovnici’ za mene savršeni serijal koji radim u najnesavršenijim uslovima”, ističe Stojanović u razgovoru za Biznis.rs.

Naš sagovornik je tokom godina uticao na stvaranje nove publike, ali i mladih stvaralaca, preuzevši glavnu ulogu u upravljanju leskovačkom školom iz koje je i sam potekao kao autor, ali i Balkanske smotre mladih strip autora. Ovog avgusta, uprkos pandemiji, u Leskovcu je održana 22. Smotra, koja je obuhvatila radove 2.839 izlagača iz 83 države.

Prema njegovim rečima, da bi se talentovani klinci ostvarili na ovom specifičnom umetničkom polju u sopstvenoj zemlji, neophodna je sistemska, institucionalna podrška stripu u okviru ministarstva kulture, pa i ministarstva prosvete.

“Dok god se stvar ne institucionalizuje, stvari će biti kratkog daha i trajaće samo onoliko koliko budu trajali i ljudi koji ih pokreću i guraju – a onda, ajmo Jovo nanovo… Takođe je neophodno utvrditi izdavaštvo koje je okrenuto objavljivanju, i honorarisanju, domaćih autora. Nije čudo da su sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka, koje važe za zlatno ili srebrno doba jugoslovenskog i srpskog stripa, prepoznate kao vreme kad je cvetalo izdavaštvo, kada su domaći autori od ovdašnjih izdavača redovno primali honorare u stotinama nemačkih maraka”, napominje Stojanović.  

Kada lokalno postane globalno

O razlikama između zlatnih osamdesetih i današnjih prilika, kao i u odnosu stranih i domaćih izdavača, i te kako može da svedoči Branislav Kerac, Novosađanin čiji su junaci Kobra, Tarzan i Cat Claw obišli maltene celu planetu.

Kerac je jedan od najvoljenijih ex YU crtača, a između ostalog ima iskustvo u radu za američko, francusko i italijansko tržište. Trenutno za italijansku kuću Sergio Bonelli Editore stvara nove epizode veoma popularnog Zagora.

“Uvreženo je mišljenje da su inostrani izdavači kulturniji, efikasniji i lakši za saradnju, ali zapravo nema pravila. Jedina razlika se ogleda u isplatama koje su iz inostranstva redovne i vrlo retko se desi da njihova adminstracija nešto zabrlja, mada je bilo i takvih slučajeva. A kod nas, ne mogu da se setim ama baš nijedne isplate iz Dečjih novina a da nisam morao da zovem računovodstvo i pitam šta se dešava. Dnevnik, Vjesnik i Marketprint su bili više nego korektni, dok je Politika imala uredbu da se honorar isplaćuje po objavljivanju. Što se tiče zahtevnosti, cepidlačenja i rokova, franci tu vuku šnjur, italijani su daleko opušteniji, amerikanci više cene samoinicijativu i kreativnost… Rokovi su za profesionalce sasvim prihvatljivi, ‘kampanjci’ već imaju malo problema, dok ‘hobisti’ teško da mogu da izdrže tempo”, objašnjava Kerac.

Novosadski autor dodaje da odnos nekog izdavača prema autoru pre svega zavisi od urednika, te da sa urednicima koji su i sami autori ili pravi zaljubljenici u ovaj posao retko ima problema.

Honorari se razlikuju od tržišta do tržišta i teško je reći šta je finansijski najisplativije.

“Strogo gledano, honorari po jednoj strani stripa su najveći kod Francuza. S druge strane, kod njih je po pravilu daleko više crtačkog posla po strani, nego kod Amerikanaca ili Italijana. Pored toga, francuski urednici i te kako znaju da zakeraju, za razliku od američkih ili italijanskih urednika koji po pravilu retko traže dlaku u jajetu. Gledano u količinu novca za uložen rad u jedinici vremena, Amerikanci su najizdašniji poslodavaci u stripu, naravno, kada je reč o najvećim izdavačima. Plaća se po stranici, u čiju cenu ulaze honorari svih saradnika koji na njoj rade. Zna se koliko svakome od saradnika sleduje po tabli. Crtači su najplaćeniji, scenaristi mahom imaju nekoliko puta manji honorar od njih, kao i koloristi”, nadovezuje se na priču o iznosima autorskih honorara Marko Stojanović.

Na posletku, dela srpskih umetnika, ako izuzmemo izuzetan slučaj Stojanovićevih “Vekovnika”, domaći izdavači prinuđeni su da otkupljuju od svojih kolega iz inostranstva, najčešće uz pomoć stranih kulturnih centara koji su prisutni u Srbiji, ali i inicijativu samih autora. Cene autorskih prava kreću se od 500 pa do nekoliko hiljada evra, dok objavljeni tiraži veoma retko prevazilaze cifru od 1.000 primeraka.  

A nekada je situacija bila potpuno drugačija, i publika mnogo veća.

“Koliko je meni poznato, Dnevnikova kiosk izdanja su u proseku imala tiraž od pedesetak hiljada, dok su pojedini brojevi stizali do stotke. Blek i Komandant Mark su bili najpopularniji sa oko 60 do 80.000, Zagor im je duvao za vratom, a Teks Viler je držao pristojno odstojanje sa stabilnih pedesetak hiljada.  Stripoteka je imala 110.000 štampanih primeraka samo u jednom slučaju, kada je uz magazin išla i poklon ploča grupe Griva. YU Strip se kretao oko 25.000, a jedan broj sa Cat Claw je dostigao 35.000 primeraka”, priseća se Branislav Kerac za Biznis.rs.

Sigurno je da se takvi rezultati neće ponoviti u skorijoj budućnosti. Između ostalog, i kanali čitanja, pa i stvaranja stripova su se značajno promenili u proteklih nekoliko decenija.

Ipak, publika može biti veća, kako u stripu, tako i u drugim umetničkim oblicima.

“Kod stezanja kaiša, kultura je prva žrtva. U zdravoj ekonomiji nije teško doći do tiraža povoljnog i za izdavače i autore. Naravno, potrebna je tu i pomoć države, ne u smislu da finansira strip, nego da olakša položaj izdavača – tu mislim, pre svega, na porez na tiraž, a ne na broj prodatih primeraka – i uredi status umetnika uopšte, samim tim i strip stvaralaca. Pravna sigurnost na relaciji izdavač – distribucija je trenutno nikakva i to je pogubno za akumulaciju”, zaključuje Kerac.