Penzioneri nemaju posebnu zakonsku zaštitu kao potrošači

Pandemija korona virusa iznedrila je, između ostalog, talas kupovine kakvu deceniju ranije nismo mogli ni da zamislimo. Posledično se intenzivirao problem nasrtljivog ponašanja i nuđenja usluga pojedinih kompanija, koje su u toj meri uporne da njihovi zaposleni dolaze na vrata građana, nudeći im različite proizvode.

Kao rezultat većeg broja nastrljivih prodavaca, u poslednje vreme zapaženi su slučajevi gde su na udaru prevaranata prvenstveno najstariji stanovnici, ljudi u penziji koji neretko i ne razumeju dobro šta su potpisali i koliko nešto ukupno košta. Prema rečima advokata Radovana Novakovića, ovo se može posmatrati samo na jedan jedini ispravan način.

„Najpre, ukoliko vam neko dođe na vrata sa idejom da vam proda neki proizvod ili pruži određenu uslugu, vi odlučujete da li ćete ga pustiti u svoju kuću/stan. Najbolji način da se zaštitite jeste da se najljubaznije zahvalite na ponudi, bez obzira koliko prodavac bio slatkorečiv“, naglasio je naš sagovornik.

Dodao je da ukoliko neko ipak odluči da prodavca pusti u svoj dom, gde bi on navodno održao kratku prezentaciju tog proizvoda, ne postoji nikakva obaveza da se proizvod i kupi.

„Tako da, po održanoj prezentaciji, isto tako možete da se zahvalite na vremenu koje je prodavac izdvojio za vas i srdačno ga ispratite. Problem koji nosi za sobom neretko velike posledice nastaje najčešče kod lica starije životne dobi, koja su često usamljena i željna pažnje i razgovora. Stoga često prave grešku i, puštajući prodavca u svoj dom, zapravo mu omogućavaju da ih veštim manipulisanjem činjenicama navede da pristupe zaključenju ugovora“, upozorio je Novaković.

Ugovor je saglasna izjava volje dve strane kojim se postiže obligaciono pravno dejstvo. Ugovor podrazumeva da su obe ugovorne strane svesne bitnih elemenata ugovora, odnosno svesne onoga na šta se obavezuju.

„Podsticanje i motivisanje jedne strane usmereno prema drugoj u cilju zaključenja ugovora je zabranjeno i kao takvo može imati ozbiljne pravne posledice, uključujući i krivičnopravne. Naročito je zabranjeno iskorišćavanje činjenice da je kupac u zabludi u cilju zaključenja ugovora. Takođe se, kao prevara u obligacionim odnosima definiše situacija ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u nameri da je time navede na zaključenje ugovora. U tom slučaju druga strana može zahtevati poništaj ugovora“, obrazložio je naš sagovornik.

Novaković je naglasio da sve navedene situacije zakon detektuje, i tada štiti kupca u situaciji kada je neko njegovo pravo povređeno. Međutim, zakon kupce ne štiti onda kad kupac ne štiti sam sebe.

„Dakle, da bi pravo moglo da štiti potrošače, oni najpre moraju učiniti sve da sami sebe zaštite. Ne postoji taj propis koji će vam pomoći u situaciji kada donošenjem pogrešnih odluka sami sebe obavežete na ispunjenje nečega što zapravo ne želite“, ocenio je advokat Radovan Novaković.

Zakon o zaštiti potrošača jednako tretira sve potrošače i kao takav ne pravi distinkciju između njih prema bilo kom kriterijumu, kao što su pol, rasa, nacionalnost, pa ni godine starosti.

„U tom smislu svi potrošači su ravnopravni, imaju ista prava i jednako se tretiraju pred zakonom, bez obzira na to da li je reč o penzioneru, studentu ili osobi srednje životne dobi. Ukoliko bi se položaj penzionera kao potrošača tretirao posebno u okviru Zakona o zaštiti potrošača ili drugog posebnog propisa, kojima bi se oni dodatno štitili, to bi bio pogrešan put, imajući u vidu da bi takav diskriminatorski pristup bio protivzakonit i protivustavan. Ispravna reakcija na situacije u kojima su stariji građani neretko, posmatrajući iz njihovog apsekta, oštećeni, bila bi u edukaciji o pravima koja imaju, kao i obavezama koje nastupaju pristajanjem i potpisivanjem ugovora sa prodavcem“, zaključio je naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, postojeći propisi na adekvatan način štite potrošače, a pitanje je koliko se adekvatno primenjuju, kao i koliko su sami potrošači doprineli tome da budu prevareni.