Slabljenje dinara uticalo bi na rast inflacije i pad investicionog i potrošačkog poverenja

Građani Srbije zaslužuju istinu i činjenice. Zato dostavljam tekst u nastavku koji opovrgava netačne i tendenciozne tvrdnje o uticaju kursa na izvoz i sve ostale tendenciozne navode iznete u rubrici objavljenoj na portalu Biznis.rs. Pomenute tvrdnje nisu potkrepljene nijednim tačnim podatkom, pa u nastavku dajem precizne i proverljive informacije, koje potvrđuju značaj stabilnosti kursa dinara i ukupne ekonomske politike koja se vodi u Srbiji, kaže za portal Biznis.rs guverner Narodne banke Srbije, Jorgovanka Tabaković i dodaje da na svaku netačnu tezu daje informacije o činjenicama.

Teza: Slabljenje dinara nepopularno, ali bi podiglo konkurentnost domaće privrede.

Činjenice:

Konkurentnost domaće privrede podižu pre svega povoljni uslovi poslovanja, a ne cenovni faktori u koje spada i devizni kurs.

Ako bi slabljenje dinara i pomoglo konkurentnosti domaće privrede, to bi bilo isključivo u kratkom roku. U srednjem roku preovladali bi negativni efekti slabljenja dinara na: rast inflacije; pad poslovnog, investicionog i potrošačkog poverenja; pojavu problematičnih kredita u bankarskom sektoru. S razlogom ističem pojavu, s obzirom na to da je nasleđe visokog NPL-a uspešno rešeno. Ukratko, u srednjem roku efekti bi se merili slabljenjem svih ključnih ekonomskih pokazatelja u zemlji, što smo i imali priliku da vidimo u nekoliko navrata pre 2012. godine.

Iskustvo potvrđuje ili osporava teze. Činjenica je da nekoliko epizoda značajnog slabljenja dinara u periodu od 2000. do 2012. godine nije značajno (ako je i uopšte) pomoglo rastu privrede, ali je činjenica da jeste ostavilo dugoročne posledice po poslovno i investiciono poverenje, inflaciju, inflaciona očekivanja, finansijski sektor i ukupnu ekonomsku aktivnost.

Teza: Državi odgovara da drži jak dinar, jer joj je dug u stranoj valuti manji u odnosu na BDP (koji se meri u dinarima) i jer lako dolazi do rasta plata u evrima.

Činjenice:

U osnovi ove i ovakvih teza sve vreme je zaključak da bi, bez intervencija Narodne banke Srbije, kurs dinara slabio. Taj zaključak je pogrešan.

Iz javno dostupnih podataka jasno može da se vidi da je u periodu od aprila 2017. godine, pa sve do izbijanja pandemije, Narodna banka Srbije neto kupila preko pet milijardi evra kako kurs dinara ne bi prekomerno jačao, kao i da je ove godine, iz istog razloga, neto kupila 700 miliona evra.

To znači da je u periodu dužem od četiri godine Narodna banka Srbije mahom bila neto kupac na deviznom tržištu, a jedino kada je bila neto prodavac bio je period najveće neizvesnosti nakon izbijanja pandemije, kada je bilo ključno da se sačuva poslovno i potrošačko poverenje, i to u periodu kraćem od godinu dana.

Ostaje nejasno šta državi odgovara u kontekstu u kojem je  Narodna banka Srbije intervenisala i interveniše na deviznom tržištu, da dinar ne jača previše, a ne da ne bi slabio, kao što se neutemeljeno implicira.

Teza: Otuda takvo stanje dugoročno obara privrednu aktivnost.

Činjenice:

Jedini period od 2001. godine do danas, kada je privredna aktivnost Srbije bila „dugoročno oborena“ bio je period od 2009. do 2012. godine, kada je Srbiji, zbog sveopšte makroekonomske, finansijske i fiskalne nestabilnosti, ali i zbog nosilaca ekonomske politike koji nisu pokazali znanje da takvim stanjem upravljaju, trebalo 18 kvartala (četiri i po godine) da se vrati na pretkrizni nivo bruto domaćeg proizvoda (P1 2008). Pretkrizni nivo BDP-a tada je dostignut tek početkom 2013. godine.

Poređenja radi, tokom krize izazvane pandemijom korona virusa, Srbiji je bilo potrebno svega tri kvartala da dostigne i premaši pretkrizni nivo – što smo uradili već u T1 2021, kao malo koja zemlja u svetu.

Teza: pokrivenost uvoza izvozom je svega 70 odsto… Izvoznici u ogromnim gubicima, a da bi čitava privreda bila jaka mora i izvoz da bude jak, jer se na kvalitetnom izvozu gradi konkurentnost svake privrede, pa i srpske.

Činjenice:

Pokrivenost uvoza izvozom, ukoliko gledamo samo robu, povećana je sa 59,8 odsto, koliko je iznosila 2012. godine, na 75,4 odsto,  koliko je iznosila 2020. godine. Ove godine izvesno je da će dostići nivo od oko 78 odsto.

Ukoliko na robu dodamo i usluge, pokrivenost uvoza izvozom povećana je sa 67,5 odsto, koliko je iznosila 2012. godine, na 84,2 odsto 2020. godine. Ove godine očekujemo da pokrivenost na ovaj način izračunata dostigne nivo od oko 86 odsto.

Srpski izvoz roba i usluga je povećan sa 11,5 milijardi evra 2012. godine, na 23,3 milijarde evra koliko je iznosio 2019. godine, dok će ove godine dostići iznos od oko 27 milijardi evra (izvoz robe oko 20 milijardi evra, a izvoz usluga oko 7 milijardi evra).

To će zaključno sa ovom godinom predstavljati rast od 135 odsto u periodu od devet  godina.

Prosečna godišnja stopa po kojoj srpski izvoz raste sve vreme je dvocifrena.

Sve to nameće i pitanje koja je to stopa rasta srpskog izvoza da bi bio kvalifikovan kao jak, a upravo visok rast i otpornost srpskog izvoza ističu i međunarodne finansijske institucije, rejting agencije, Evropska komisija. Jasno je da je reč o paušalnoj i neutemeljenoj izjavi.

Teza: …kurs je precenjen, trebalo bi da vredi 130, pa čak i 150 dinara.

Odgovor:

Ovakve licitacije kursom su krajnje paušalne, odnosno, osim navođenja ove dve cifre, nikada nisu potkrepljene bilo kakvom računicom.

Ovako licitiranje kursom dinara je i štetno, posebno što bi ti isti zagovornici neutemeljenih licitacija, kada bi devizni kurs dinara prema evru zaista oslabio na 130 ili 150, kritikovali i govorili o prelivanju slabljenja kursa na cene, na bilansne efekte kod preduzeća i rast rata građana i privrede zaduženih u evro znaku… što će upropastiti srpsku privredu, i slično.

Ponovićemo opšte poznatu činjenicu – izvoz se ne stimuliše kursom, već strukturnim politikama. Na dug rok izvoz se pre svega stimuliše na način na koji se u Srbija to radi godinama unazad – izgradnjom izvoznih kapaciteta i uključivanjem u globalne proizvodne i uslužne lance.

Za sve to je neophodna stabilnost u svakom pogledu – stabilnost cena, finansijska, fiskalna i politička stabilnost. U otvorenoj ekonomiji poput naše, preduslov sveukupne stabilnosti i rasta poslovnog, investicionog i potrošačkog poverenja je stabilnost deviznog kursa. Po svim tim osnovama od 2013. godine do danas, Srbija je imala priliv stranih direktnih investicija od oko 22 milijarde evra, pri čemu je taj priliv bio dominantno usmeren u industriju i infrastrukturu.

Da je slabljenje domaće valute prema evru ili bilo kojoj drugoj svetskoj valuti ključ rasta i razvoja izvoza, onda se, premera radi, češka izvozna privreda nikada ne bi razvila, jer je Češka, sve do globalne finansijske krize krajem 2008, bila suočena sa skoro devetogodišnjim neprekidnim jačanjem krune prema evru. Januara 2000. godine kurs češke krune prema evru iznosio je 35,9, dok je zaključno sa julom 2008. godine ojačao na 23,5, što predstavlja aprecijaciju od 34,5 odsto! Istovremeno sa aprecijacijom valute, tokom devet godina, od početka 2000. zaključno sa krajem 2008. godine, Češka je uspela da privuče strane direktne investicije u iznosu od 60,3 milijarde evra bruto, odnosno 45,8 milijardi evra neto i da ostvari realni rast izvoza roba i usluga od 143 odsto.  

Teza: … ono što možemo da vidimo po zvaničnim podacima i statistici je da je nama trgovinski deficit, odnosno platni trgovinski bilans sa inostranstvom više od 13 odsto negativan.

Činjenice:

Ono što možemo da vidimo po zvaničnim statističkim podacima je da je trgovinski deficit značajno popravljen: sa -16,7 odsto BDP-a 2012. na -11,2 odsto BDP-a u pandemijom obeleženom 2020. godinom, a ove godine očekujemo i da se dodatno smanji.

Jedan od razloga zbog kojeg trgovinski deficit nije još manji jeste uvoz opreme koji je tokom prethodne dve godine u proseku iznosio 3,4 milijarde evra. Poređenja radi, u periodu od 2009. do 2012. prosečan godišnji uvoz opreme iznosio je više nego dvostruko manje – svega 1,6 milijardi evra godišnje. Uprkos tako niskom uvozu opreme, spoljnotrgovinski deficit Srbije 2012. godine iznosio je -16,7 odsto BDP-a, a 2008. godine čak -23,8 odsto BDP-a.

Teza: Izvoznici su stalno svih ovih godina veliki gubitnici dvovalutnog sistema, gde u kursnim razlikama u proseku gube dva-tri odsto, a u nekim godinama to je išlo i od sedam do 10-12 odsto, što je ogroman novac koji se izgubi ni u čemu.

Činjenice:

Srpska privreda iz godine u godinu ostvaruje sve veću profitabilnost, gde stabilnost deviznog kursa ima značajnu ulogu, uz drastično niže kamatne stope. Podsećanja radi, 2014. godine negativne kursne razlike srpske privrede iznosile su 244,1 milijardu dinara, da bi, nakon njihovog kontinuiranog smanjivanja iz godine u godinu, 2020. godine iznosile svega 36,6 milijardi dinara.

To znači da je prošle godine srpska privreda samo po osnovu smanjenja negativnih kursnih razlika ostvarila za 207,5 milijardi bolji rezultat nego 2014. godine. Kada se na to dodaju i drastično niže kamate u odnosu na trošak kamate iz 2014. godine, srpska privreda je po ova dva osnova na koja je NBS bitno uticala, ostvarila rezultat koji je bolji za skoro 278 milijardi dinara (za 72 odsto su niže ove dve stavke). 

Uz to, ostaje nejasno za šta se autor zalaže, s obzirom na to da se u istom tekstu navodi i da kurs treba da deprecira i da je dvovalutni sistem pogrešan, te da treba uvesti evro, odnosno da ne treba ni imati svoju valutu?

Teza: Jak dinar na kratak rok i bez razumevanja suštine problema deviznog kursa, odgovara praktično svima.

Činjenice:

Nema opravdanja da se za politiku koja tokom devet godina daje rezultate, što ne može biti kratak rok, kaže „bez razumevanja suštine problema deviznog kursa“. I to kažu ljudi bez odgovornosti za vođenje ekonomije, koji nijedan cilj nisu ostvarili kada su imali priliku da sva znanja pretoče u konkretne odluke, koje će imati željene efekte.

Čuli smo i njihovu tezu da će veća volatilnost deviznog kursa uticati da stanovništvo i privreda počnu više da koriste dinar umesto evra, čime će se povećati dinarizacija… To se nije dogodilo. U aktuelnim uslovima dinarska štednja je prešla 100 milijardi dinara, i  5,6 puta je veća u odnosu na 2012. godinu.

Kao što smo imali priliku da vidimo i da se od strane onih koji procenjuju da „razumeju suštinu problema deviznog kursa“ dinar pušta da u kratkom roku snažno aprecira, u periodima kada strani portfolio investitori kupuju dinarske hartije od vrednosti. Nije li to suprotno aktuelnoj tezi o slabljenju dinara u cilju podizanja konkurentnosti domaće privrede? Primera radi, od početka 2011. godine do kraja maja iste godine, dozvoljeno je da kurs ojača za 8,5 odsto – sa 106,02 dinara za evro, na 96,70 dinara za evro. Koristimo izraz „dozvoljeno“, jer je u tom periodu Narodna banka Srbije, na čelu sa tadašnjim guvernerom Dejanom Šoškićem, donela odluku da praktično ne interveniše na strani kupovine (kupila je svega 45 miliona evra). Pri tome, i sadašnji zagovornici stimulisanja izvoza putem kursa dinara, svojevremeno su govorili da su suština izvoza i razvoja privrede strukturni, a ne neki drugi faktori. Između ostalog, smatrao je da naši privrednici ni fen ne umeju da naprave, dok danas Srbija izvozi sve sofisticiranije proizvode i usluge, što pokazuje činjenica da je izvoz prerađivačke industrije više nego dupliran, a da su vremenom čak četiri uslužna sektora ušla u prvih 10 izvoznih sektora Srbije (to se pre svega odnosi na izvoz IKT usluga i izvoz poslovnih usluga).

Unazad devet godina NBS deluje nepristrasno, u oba smera. Pozitivna makroekonomska kretanja u zemlji uticala su da u periodu pre pandemije to bude na strani kupovine.

Ono što je posebno nejasno jeste koji su to svi izvoznici koji žele slabljenje dinara. Opet, ostali smo uskraćeni i za te informacije, kao i za sve ostale podatke i analize.

U međuvremenu, ove godine, izvoz roba i usluga iz Srbije će da dostigne oko 27 milijardi evra, što će, zaključno sa ovom godinom predstavljati rast od 135 odsto u periodu od devet godina. Politike koje daju rezultate ne menjamo.