Srbija ne koristi svoj ekološki i energetski potencijal u poljoprivredi

U Francuskoj se nedeljno otvore tri bioenergane. Srbija, iako je mala, prema rečima agroekonomiste dr Miladina Ševarlića može da otvori barem tri bioenergane godišnje. Tome u prilog ide i to što je Evropska unija donela odluku da do 2030. godine obezbedi minimalno polovinu potreba za biogasom iz sopstvene proizvodnje.

„Ukupna proizvodnja biogasa u Srbiji u 2019. godini bila je 1.179 teradžula (TJ), što je 1,29 odsto energenata u Srbiji, što znači da je reč o marginalnom učešću“, upozorio je profesor na okruglom stolu „Kako obezbediti gasnu nezavisnost Srbije“ u organizaciji kompanije Wabio investment Holding SR i portala Energija Balkana.

On je naglasio da je kompanija Global seed spojila organsku poljoprivredu, biljnu proizvodnju i stočarsku proizvodnju, 2.000 hektara zemljišta, više od 1.000 muznih krava, i proizvodi organsko meso i mleko, ali ima i bioenergana i to sve funkcioniše skladno, što je, kako kaže, dobar primer bavljenja poljoprivredom u Srbiji.

„Nažalost, kod nas su sve poljoprivredne strategije ostale mrtvo slovo na papiru i nisu nikad realizovane. Za formiranje jednog centimetra obradivog zemljišta potrebno je između 1.000 i 10.000 godina, što obuhvata od 13 do 133 generacija ljudi. U biljnoj proizvodnji koristi se za njivske useve do 30 centimetar dubine oranja, što znači da je za to potrebno između 30.000 i 300.000 godina, to je između 400 i 4.000 generacija“, objasnio je dr Ševarlić.

Dodao je da je za voćarstvo i vinogradarstvo potrebno 60 centimetara, što obuhvata između 800 i 8.000 generacija ljudi. Pritom, na današnjem nivou tehnike i tehnologije smatra se da je jedna država prehrambeno bezbedna ako ima na raspolaganju 0,25 hektara (25 ari) obradivog zemljišta po stanovniku.

„Kako mi koristimo raspoloživo poljoprivredno zemljište (tu spada i šumsko i ono koje je u postupku rekultivacije)? Šta nam je cilj u korišćenju zemljišta? Agronomi kažu da je najbitnije da zemljište bude stalno pod usevima. U našoj praksi, nažalost, mi imamo jedan usev, pa onda veliku pauzu do zimskih ili prolećnih setvi“, naveo je panelista okruglog stola.

Dr Ševarlić je naglasio da su nam u Srbiji na raspolaganju biljke koje se jednom seju, a mogu da se koriste kao energenti do 20 godina.

„Posmatrano sa stanovišta agrarne ekonomije, kada pravite analizu troškova i benefita, to morate da uzmete u obzir, kao što se to čini u voćarstvu i vinogradarstvu, a to se ovde nažalost ne čini. Za to sam da koristimo plansku proizvodnju za ove potrebe sa dugoročnim efektima jedne setve, dakle ne samo nusproizvode. Sa ekonomskog stanovišta povećanje vrednosti proizvodnje po hektaru i po godini, to je ključno pitanje“, istakao je agroekonomista.

Izgubljena prehrambena sigurnost za 7,5 miliona stanovnika godišnje

Od 1960. do 2020. godine u Srbiji, bez podataka za Kosovo, izgubljeno je milion i po hektara poljoprivrednog zemljišta. Kada se to podeli sa pet, to znači da je izgubljena prehrambena sigurnost za 7,5 miliona stanovnika na godišnjem nivou.

„Ono što je poseban kvalitativni problem jeste da, upravo kroz proizvodnju od nusproizvoda, sve je lošiji kvalitet, imamo sve manji sadržaj humusa, a sve veće zagađenje poljoprivrednog zemljišta, ne samo sa pesticidima, nego čak i sa prekograničnim aerozagađenjima“, naglasio je dr Ševarlić.

Posebno je istakao da u Srbiji ima sve više trajnog oduzimanja poljoprivrednog zemljišta za nepoljoprivredne namene, bez plaćanja naknade za promenu namene poljoprivrednog zemljišta.

„To se kod nas pravda nekim opšte-društvenim potrebama i prioritetnim ciljevima. Postoje zemlje koje su vodile auto-puteve kroz močvarna i slična zemljišta, samo da bi promenile trase puteva, ali nisu raubovale kvalitetno poljoprivredno zemljište. Mi sada gradimo put od Preljine do Pojata i u moravskom koridoru našli su na oranične zemlje 13 metara dubine, to je bogatstvo kojeg nema ni u Ukrajini, a jedino sa tim može da se meri zemljište u okolini Sombora“, upozorio je panelista.

Otkupna cena mleka manja od cene flaše vode

Efekti klimatskih promena mnogo nas upućuju na jedno sejanje, desetogodišnje ili dvadesetogodišnje korišćenje, otpornost na sušu i maksimalni prinos u uslovima sa deficitom padavina. To, kako kaže, možemo ostvariti sa travama koje se koriste kao energent, kao resurs za proizvodnju biogasa.

„Smanjenje stajnjaka i raspoložive vode. Nažalost, mi smo prošli kroz privatizaciju u agrobiznisu, gde su novi vlasnici bivših državnih poljoprivrednih kombinata prvo uništili stočarstvo i radnike, i na tome napravili prve uštede, i pored toga što su sve to dobili po povoljnim cenama, uključujući od 50 maraka po hektaru u prvoj fazi privatizacije, a danas je to 30.000 evra. To je velika kapitalna dobit na koju nikakve obaveze nisu platili državi“, naglasio je dr Ševarlić.

On je podsetio da je Mađarska uradila reprivatizaciju, a Slovenija promenila Ustav i obezbedila svim građanima dostupnost izvorima vodosnabdevanja.

„Mi smo prodali 95 odsto vodnih resursa i sad je flaša vode skuplja nego otkupna cena litre mleka i hoćemo da razvijamo poljoprivredu. Dakle, znanje, plus kontrola i brzina prilagođavanja su rešenje“, istakao je agroekonomista.

Nusproizvodi kao biogoriva

Sporedni proizvodi u poljoprivredi, nusproizvodi, ili sekundarni proizvodi imaju svoje mesto i ulogu, i ne treba da se svrstavaju u otpad. Tradicionalna poljoprivredna proizvodnja, koja se danas zove „organska“, ako je sertifikovana, prema rečima Ševarlića, u današnje vreme mora da se plati sa modernim tehnologijama poput one koju ima kompanija Wabio.

„U proizvodnji kukuruza pre 50 godina postojala je tzv. združena setva: sejali smo kukuruz, pasulj i tikve. Kukuruz je tu bio osnovni agrarni proizvod, ali se od kukuruza koristio klip, odnosno zrno, koristila se stabljika za stočnu ishranu, a komušina za zamenu u posteljinama i jastucima, pa stoga nismo imali ekoloških problema sa posteljinama jer su dva puta godišnje naši domaćini menjali uloške (drugi put sa slamom)“, obrazložio je agroekonomista.

Pasulj je, kako je objasnio, azotofiksator i hrani kukuruz azotom, asimilira ga iz vazduha, a istovremeno kukuruz služi kao stabljika, da pasulj može da se uplete i da veći prinos.

„Na kraju, imali smo tikve, koje su se koristile za ishranu stoke (zelene vreže), a tikve za ishranu stoke i ljudi, i proizvodnju ulja na kamenim mlinovima“, istakao je dr Ševarlić, podsećajući da je nekada proizvodnja bila i organska i ekološka, kada se radilo na tradicionalan način.