Manja gramaža čokolade ponovo otvorila pitanje „šrinkflacije“ – Potrošači u Srbiji navikli da za više novca dobijaju manje

Poznati proizvođač Milka čokolade, kompanija Mondelez, nedavno se našla pod lupom javnosti zbog optužbi Centra za zaštitu potrošača u Hamburgu da je smanjila težinu pojedinih čokolada bez adekvatnog obaveštavanja potrošača, što je dovelo do sudskog spora zbog navodne obmanjujuće poslovne prakse. Prema navodima organizacije, čokoladne table brenda Milka su, uz gotovo nepromenjen dizajn i ambalažu, postale lakše – sa oko 100 na 90 grama, dok je cena u maloprodaji istovremeno porasla sa 1,49 na 1,99 evra.

Hamburški centar za potrošače tvrdio je da je reč o praksi poznatoj kao „šrinkflacija“ (shrinkflation), odnosno smanjenju količine proizvoda uz zadržavanje iste ili više cene, što potrošače dovodi u zabludu jer je vizuelni identitet proizvoda ostao isti.  

Iz kompanije Mondelez odbacili su optužbe, navodeći da je nova težina jasno istaknuta na pakovanju, kao i da su potrošači o promenama obavešteni putem zvanične internet stranice i društvenih mreža. Ipak, nemački sud presudio je da nove Milka čokolade smanjene težine krše zakon o konkurenciji i da se ne mogu staviti na tržište u svom sadašnjem obliku, prihvatajući tužbu koju je podnela agencija za zaštitu potrošača.

Sudije su presudile da se čokoladne pločice od 90 grama ne mogu prodavati u istom pakovanju ako su u prethodna četiri meseca nuđene verzije od 100 grama. Međutim, sud je rekao da odluka nema neposredne praktične posledice, pošto je četvoromesečni prelazni period nakon promene pakovanja već istekao.

Manja pakovanja, veće cene i sve tanji novčanici građana

Primeri šrinkflacije u Srbiji prisutni su godinama unazad. Potrošači su gotovo navikli na sve manje gramaže i zapremine, od mlečnih proizvoda do različitih artikala široke potrošnje, i većina smatra da je to način da proizvođači i trgovci zarade više prodajući manje.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Subotici Goran Vukmirović u razgovoru za Biznis.rs navodi da je ovakav vid obmanjivanja potrošača dugo prisutan na našem tržištu i da ga je teško sprečiti.

“Generalno je pravo i proizvođača i trgovaca da odrede sadržinu i oblik proizvoda koji će se naći na policama maloprodajnih objekata. Državni organi bi eventualno na to mogli da utiču kroz neke kontrolne mere, ali samo u slučaju da se dokaže da je postojala namera obmanjivanja kupca i dovođenja u zabludu kako bi se ostvario neki vanredni prihod, dodatni ili ekstra profit kao takav”, objašnjava Vukmirović.

On podseća da je od perioda pandemije korona virusa došlo do značajnog rasta cena ne samo hrane, već i proizvoda kućne hemije, lične higijene i drugih artikala široke potrošnje.

“Cene su rasle i iznad utvrđenog nivoa inflacije koji kao targetiranu Narodna banka Srbije iskazuje na nekom godišnjem ili polugodišnjem nivou”, dodaje profesor Vukmirović.

Naš sagovornik ukazuje na to da je inflacija bila okidač ili dodatni motiv proizvođačima i trgovcima da pronađu način kako da bez povećanja cena u objektima saniraju štetu zbog rasta troškova poput goriva, električne energije, logistike i distribucije.

“Odgovor brend i portfolio menadžera u segmentu proizvodnje, distribucije i maloprodaje bio je pokušaj da kroz umanjenje gramaže, zapremine ili količine praktično tako nešto saniraju”, kaže on i podseća da je na tržištu ovakvih primera bilo i ranije.

“Tokom oscilacija na tržištu mleka imali smo situaciju da umesto litra mleka potrošači kupuju 930 ili 960 mililitara. Kod sokova je to odavno trend. Tako je bilo i sa Milka čokoladom kada je smanjena neto masa, a slično je sa nekim konditorskim proizvodima”, dodaje Goran Vukmirović.

Za prosečnu kupovinu oko 1.200 dinara

Smanjivanje pakovanja pojedinih proizvoda diktira i promena načina života i navika potrošača koji se pre opredeljuju za ovakve količine nego za veća porodična pakovanja. Profesor kaže da kupovna moć građana apsolutno diktira ovakav trend.

“Iako je nominalna cena rada u Srbiji porasla očigledno je da prosečan srpski potrošač taj benefit ne oseća u dovoljnoj meri. Troškovi prehrambenih proizvoda i osnovnih životnih namirnica i dalje čine oko 40 odsto mesečnih prihoda pojedinca, pa ne ostaje mnogo prostora za druge troškove“, navodi Vukmirović. To je, kako kaže, dokaz da je prosečna kupovina i dalje realtivno mala i da srpski potrošači imaju puno dnevnih, a malo nedeljnih i mesečnih kupovina.

“Prosečan iznos kupovine je otprilike 1.200 dinara po potrošaču. To automatski govori da neko uđe u prodavnicu kupi jedan hleb, mleko, nešto voća i povrća i manje od kilogram mesa i to je nešto što se kupuje na dnevnoj bazi. Većina ljudi nema mogućnost da ode u nedeljnu kupovinu koja vredi više od 10.000 dinara”, ukazuje Vukmirović.

Takav model potrošače vodi ka neefikasnoj kupovini jer praktično u proseku plaćaju veću cenu po kilogramu i neto masi, nego što bi to bio slučaj kada bi kupovali veća pakovanja.

Kako objašnjava profesor Goran Vukmirović, upravo je to jedan od razloga zbog kojih hipermarketi i prodajni objekti sa nižim, diskontnim cenama u Srbiji ne rade punim kapacitetom.