Nekada izvoznik mesa, a danas maline – kako se promenio izvoz hrane iz Srbije

Srbija je kroz veći deo svoje novije istorije važila za zemlju snažno orijentisanu ka izvozu hrane. Još u vreme Jugoslavije, upravo je Srbija obezbeđivala između 60 i 80 odsto ukupne proizvodnje hrane za zajedničko tržište. Time nije samo zadovoljavala potrebe sopstvenog stanovništva i drugih republika, već je imala i značajnu ulogu izvoznika na međunarodnom tržištu.

U tom periodu struktura izvoza bila je prilično jasna. Najtraženiji proizvodi bili su takozvani berzanski proizvodi, pre svega žitarice i druge sirovine koje se prodaju na međunarodnim tržištima po standardizovanim cenama.

Ipak, najvažnija izvozna stavka bilo je meso. Posebno su se izdvajali juneće meso i svinjetina, koji su se izvozili u velikim količinama, često u obliku junećih polutki ili u vidu prerađevina, poput poznatih svinjskih konzervi. Takvi proizvodi nalazili su kupce širom sveta, pa čak i u specifičnim segmentima tržišta poput vojnih nabavki u Sjedinjenim Američkim Državama.

Danas je situacija bitno drugačija. Nekada vodeća izvozna kategorija praktično je nestala iz strukture izvoza i pretvorila se u oblast u kojoj Srbija beleži sve veći uvoz. Umesto da izvozi meso, mleko i mlečne proizvode, zemlja danas sve više zavisi od uvoza upravo tih namirnica. Tako je sektor koji je nekada bio stub poljoprivrednog izvoza sada postao jedna od najslabijih karika domaće agrarne ekonomije.

Jedan od ključnih problema, prema oceni agroekonomiste Milana Prostrana, jeste nedostatak finalizacije poljoprivrednih proizvoda, odnosno njihovog daljeg prerađivanja.

„Veliki deo srpskog izvoza i dalje čine osnovne sirovine – pšenica, kukuruz, soja ili šećer. Iako postoje određeni prerađeni proizvodi poput ulja, najveći deo robe i dalje izlazi na tržište kao osnovna poljoprivredna sirovina. To znači da najveći deo dodate vrednosti nastaje u drugim zemljama, gde se te sirovine dalje prerađuju“, objašnjava Prostran.

Prerađivačka industrija predstvalja veliki problem

Srbija se zbog toga nalazi u specifičnoj situaciji. S jedne strane postoji ambicija da se pronađu nova tržišta širom sveta, a s druge strane proizvodni kapaciteti često nisu dovoljni za takve planove.

U javnosti se često pominju mogućnosti izvoza u velike ekonomije poput Kine, Japana ili Indije, ali realnost je da domaća proizvodnja još uvek nema obim koji bi omogućio ozbiljniji nastup na tim tržištima. Kao relativno mala zemlja, Srbija raspolaže ograničenim kapacitetima i mora pažljivo da bira segmente u kojima može biti konkurentna.

Poseban problem predstavlja stanje prerađivačke industrije. U prošlosti je ona bila izuzetno razvijena, naročito u severnim delovima zemlje. U Bačkoj, severnom Banatu i Sremu postojali su brojni pogoni za preradu voća i povrća, kao i različite fabrike koje su poljoprivrednim proizvodima davale dodatnu vrednost. Danas je veliki deo tih kapaciteta nestao ili je sveden na minimum.

Ostalo je tek nekoliko uljara i pojedini pogoni za preradu sokova ili sličnih proizvoda, često u privatnom vlasništvu.

Zbog toga je struktura izvoza u međuvremenu značajno promenjena. Jedna od retkih poljoprivrednih kultura koja i dalje ima snažnu izvoznu poziciju jeste malina. Kada je godina rodna, značajan prihod donose i druge voćne kulture, poput višnje ili zamrznutog voća. Ipak, takav izvoz u velikoj meri zavisi od klimatskih uslova i prinosa, pa ne predstavlja stabilan oslonac dugoročne strategije.

„Uprkos tim promenama, Srbija i dalje ostvaruje relativno visok nivo trgovine hranom. Ukupan izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda danas iznosi oko tri milijarde evra godišnje. Međutim, istovremeno je značajno porastao i uvoz, koji prelazi dve milijarde evra. Nekada je situacija bila znatno povoljnija. Početkom ovog veka Srbija je izvozila oko 3,1 milijardu evra hrane, dok je uvoz iznosio tek nešto više od milijardu. To je značilo suficit od oko dve milijarde evra. Danas je taj pozitivan saldo znatno manji i procenjuje se na oko milijardu do 1,2 milijarde evra“, navodi naš sagovornik.

Na globalnom tržištu, koje postaje sve konkurentnije i surovije, takva struktura trgovine predstavlja ozbiljan izazov. Stručnjaci ističu da su hrana, energija i voda tri ključna resursa savremenog sveta i da će njihov značaj u budućnosti biti još veći. U takvim okolnostima, zemlje koje imaju razvijenu proizvodnju hrane mogu imati značajnu stratešku prednost, ali samo ukoliko uspeju da razviju i efikasnu prerađivačku industriju.

Srbija se zato suočava sa nizom otvorenih pitanja u agrarnom sektoru. Među njima su modernizacija proizvodnje, obnova prerađivačkih kapaciteta i definisanje dugoročne strategije razvoja. Iako se u javnosti povremeno govori o novim strategijama i planovima za razvoj poljoprivrede, stručnjaci smatraju da takvi dokumenti treba da budu dugoročno obavezujući i stabilni, kako bi mogli da izdrže promene vlasti i političkih prioriteta.

„Istovremeno, konkurencija na međunarodnom tržištu ostaje izuzetno snažna. Posebno je teško parirati proizvođačima iz Evropske unije, koji raspolažu naprednijim tehnologijama i velikim subvencijama. Uprkos tome, postoji saglasnost da Srbija mora da pronađe način da svoje poljoprivredne proizvode dodatno oplemeni i učini ih konkurentnijim na tržištu“, ocenjuje Prostran.

U izvozu poljoprivrednih proizvoda i dalje značajno mesto zauzima voće. Malina ostaje jedan od najvažnijih proizvoda koji Srbija plasira u inostranstvo, dok su tražene i višnje, borovnice i druge vrste voća. Ipak, stručnjaci ističu da bi i u ovom sektoru trebalo razvijati viši stepen prerade kako bi proizvodi dobili veću dodatnu vrednost, umesto da se uglavnom izvoze kao sirovina ili poluproizvod.

Upravo u tom segmentu – preradi voća, povrća i drugih poljoprivrednih proizvoda – mnogi vide jednu od najvažnijih šansi za budući razvoj domaćeg agrara.

Pad proizvodnje vina

Srbija je nekada imala znatno razvijeniju vinogradarsku proizvodnju nego danas. Pre nekoliko decenija pod vinogradima je bilo oko 110.000 hektara zemljišta, dok se danas ta površina procenjuje na svega oko 18.500 hektara. Ta razlika najbolje pokazuje koliko je ovaj sektor tokom vremena izgubio na snazi i koliko su se proizvodni kapaciteti smanjili.

Uprkos tome, u zemlji i dalje postoji stotinak kvalitetnih, manjih vinarija koje proizvode vrhunska vina i nastoje da se probiju na tržištu.

„Međutim, nekadašnja vinska industrija imala je daleko veći značaj i obim proizvodnje. Kao primer često se navodi nekadašnja velika vinska kompanija Navip, u kojoj su radili vodeći tehnolozi tog vremena. Ta kompanija je u pojedinim godinama samo od jedne vrste vina ostvarivala izvoz vredan oko 40 miliona nemačkih maraka. Reč je bila o proizvodu koji je imao stabilno tržište u Nemačkoj, gde se svake godine plasirala velika količina“, podseća naš sagovornik.

Pored toga, domaća vinska industrija je u tom periodu imala i značajan tehnološki ugled u svetu. Još pre više decenija prodavana je tehnologija proizvodnje vina drugim zemljama, pa čak i Kini, što govori o nivou razvoja koji je tada postojao u ovoj oblasti.

„Iako se danas sve više govori o razvoju modernih vinarija i izvozu vina, realnost je da se proizvodnja odvija na znatno manjoj površini nego ranije. Zbog toga su i ukupni rezultati skromniji“, ocenjuje agroekonomista.

Konkurencija na međunarodnom tržištu u međuvremenu je postala izuzetno jaka, pa je sve teže izboriti se za stabilan plasman robe. U takvim okolnostima osnovni princip ostaje isti – sve što domaće tržište ne može da potroši, potrebno je plasirati u izvoz. Ipak, taj proces često prate i kontradikcije.

„Dešava se, na primer, da domaća preduzeća uspeju da izvoze određene proizvode, uključujući i mlečne prerađevine, u zemlje regiona poput Severne Makedonije ili Crne Gore. Međutim, istovremeno se u javnosti povremeno pojavljuju zahtevi za zabranom uvoza različitih poljoprivrednih proizvoda, od mleka u prahu i sireva do voća i povrća. Takve inicijative, često zanemaruju činjenicu da otvoreno tržište podrazumeva i izvoz i uvoz, kao i potrebu za jasno definisanom strategijom“, objašnjava Milan Prostran.

Zbog toga se sve češće postavlja pitanje da li Srbija ima jedinstvenu i dugoročnu strategiju izvoza. Postoje različite institucije i ministarstva koja se bave ekonomskim odnosima sa inostranstvom, spoljnjom i unutrašnjom trgovinom, ali ostaje dilema da li je njihovo delovanje dovoljno usklađeno i usmereno ka istom cilju.

U svakom slučaju, izvoz ostaje jedno od ključnih pitanja za domaću privredu. Srbija je tradicionalno agrarna zemlja i u oblasti poljoprivrede i hrane i dalje ostvaruje pozitivan trgovinski bilans. Upravo zbog toga deo stručne javnosti smatra da je pogrešno direktno porediti značaj ovog sektora sa drugim granama privrede, poput informacionih tehnologija.

Iako se često ističe da je IT sektor poslednjih godina prestigao poljoprivredu po vrednosti izvoza i približio se cifri od četiri milijarde evra, pojedini ekonomisti upozoravaju da se ta dva sektora ne mogu posmatrati na isti način. Brojke se mogu porediti, ali njihova suštinska uloga u društvu je različita – dok IT predstavlja važan segment savremene ekonomije, proizvodnja hrane ostaje jedna od osnovnih životnih potreba i ključni stub svake države.