Ozelenjavanje domaće proizvodnje struje – težak i skup, ali neizbežan proces

Izgradnja novih reverzibilnih hidroelektrana, ukidanje moratorijuma na izgradnju nuklearki i sve teže finansiranje projekata vezanih za gas kao “prelazno” fosilno gorivo u procesu dekarbonizacije – sve su to izazovi na putu ka ozelenjavanju proizvodnje struje u Srbiji, u kojoj danas sa oko 65 odsto učestvuju termoelektrane na fosilna goriva.

Procene da se vrednost neophodnih ulaganja u domaću energetiku u narednoj deceniji kreće oko 15 milijardi evra govori da je taj proces i skup, ali se gotovo celokupna stručna javnost slaže da pitanje više nije da li treba sprovesti tranziciju ka obnovljivim izvorima energije, nego kako da ona bude izvodljiva i održiva.

Verovatno “najvidljiviji” deo procesa dekarbonizacije je spisak potrebnih novih kapaciteta za proizvodnju struje iz obnovljivih izvora – a najpoznatiji među njima je projekat reverzibilne hidroelektrane (RHE) Bistrica, za koji je osnovana posebna radna grupa Vlade Srbije, i čija izgradnja će sigurno koštati više od milijardu evra.

„Radimo na svim preduslovima i obezbeđivanju finansiranja za početak izgradnje RHE Bistrica, ali i na novom projektu samobalansirajućih solarnih elektrana od jednog gigavata (1 GW) koje će imati baterije za skladištenje energije“, rekla je u nedelji za nama ministarka Dubravka Đedović Handanović na stručnom skupu „Kako sprovesti održivu tranziciju u elektroenergetskom sektoru Zapadnog Balkana?“ u organizaciji Energije Balkana.

Ozelenjavanje, odnosno oslanjanje na obnovljive izvore energije u proizvodnji, skopčano je upravo sa problemom balansiranja odnosno obezbeđivanja da sistem bude „u ravnoteži“, to jest da ne bude „preplavljen“ prilivom struje iz OIE kapaciteta.

Upravo je problem balansiranja naterao Elektromrežu Srbije (EMS) da saopšti da su nastupili uslovi za odlaganje postupka priključenja elektrana koje koriste varijabilne obnovljive izvore energije „usled utvrđenog postojanja rizika po siguran rad elektroenergetskog sistema, zbog nedostatka rezerve za balansiranje sistema“.

Naime, Planom razvoja prenosnog sistema Republike Srbije za period od 2023. do 2032. godine utvrđeno je da su maksimalni kapaciteti OIE koje sistem može da balansira 5.800 MW (4.800 MW u vetroelektranama i 1.000 MW u solarnim kapacitetima), pa EMS za sada namerava da u tom periodu priključi 27 vetroelektrana ukupne snage oko 4.200 MW i pet solarnih elektrana snage 352 MW.

Podsetimo da je Vlada Srbije za strateškog partnera za realizaciju Projekta izgradnje samobalansirajućih solarnih elektrana velikog kapaciteta sa baterijskim sistemima za skladištenje električne energije prošle godine odabrala zajedničku ponudu grupe ponuđača Hyundai Engineering Co.LTD, Hyundai Eng. America Inc. i UGT Renewables LLC.

Radi se, inače, o projektu čija je procenjena vrednost 1,4 milijarde evra, a u okviru koga Elektroprivreda Srbije (EPS) traži strateškog partnera za uslugu izgradnje najmanje pet solarnih elektrana visokog kapaciteta, kao i baterijskog sistema za skladištenje kapaciteta najmanje 200 MW.

Ipak, poslednjih nedelja u našoj zemlji daleko se više govori o ukidanju moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana nego o projektima iz „klasičnih“ OIE, a na skupu o održivoj energetskoj tranziciji kao jedan od primera grešaka na tom putu navedeno je iskustvo Nemačke, koja se zbog gašenja nuklearki suočila sa značajnim manjkom energije tokom januara prošle godine, kada je zbog zbog vremenskih uslova drastično opala proizvodnja iz vetra i sunca.

„Nemačka je tada morala da se osloni na termokapacitete koje je ranije ‘povukla’ u rezervu – ukratko, ‘gorela’ je sve što je mogla“, rekao je savetnik generalnog direktora EMS Nenad Šijaković, uz napomenu da na nemačkom tržištu instalisana snaga solarnih i vetroelektrana skoro dva puta premašuje njihov maksimalni konzum.

Tome je dodao i upozoravajuću statistiku da je Nemačka nakon gašenja poslednjih reaktora 2023. godine i sa preko 130 GW instalisanih kapaciteta vetro i solarnih elektrana po prvi put u poslednje dve decenije postala značajan neto uvoznik struje.

Međutim, primer Nemačke zapravo je Šijakoviću poslužio da podvuče važnost stabilnih izvora električne energije, nasuprot varijabilnim poput sunca i vetra – a nuklearna energija spada u stabilne izvore koji, pri tome, nisu fosilnog porekla.

Ovo poslednje je ključna mana gasnih projekata, koji je trebalo da posluže kao „prelazni“ do zelenih kilovata, i koje Srbija takođe razvija u vidu izgradnje interkonekcija.

„Završili smo gasnu interkonekciju sa Bugarskom i pripremamo nove gasne interkonekcije sa Severnom Makedonijom i Rumunijom. Moramo da razvijamo dodatna gasna skladišta u našoj zemlji kako bismo povećali kapacitete i sigurnost snabdevanja. Međutim, EU ide ka tome da gas postepeno izbacuje iz upotrebe, najpre sa većim korišćenjem električnih vozila, a onda i gašenjem gasnih kotlova od 2039. godine, pa finansiranje projekata u gasnom sektoru postaje problematično“, upozorila je ministarka Đedović Handanović.

Podsetimo da je država, makar deklarativno, spremna da izdvoji značajan novac za izgradnju gasnih kapaciteta.

Štaviše, projekat „Izgradnja gasnih parnih elektrana (Memorandum EPS iz 21.3.2022. sa Gazprom Energoholding d.o.o. Srbija)“ rangiran je na visokom četvrtom mestu među prioritetnim projektima EPS-a u jedinom strateškom dokumentu koji imamo dok se čeka na usvajanje Strategije razvoja energetike do 2040. godine.

Radi se o dokumentu „Polazne osnove plana razvoja energetske infrastrukture za period do 2028. sa projekcijama do 2030. godine“ i projektu izgradnje gasno-parnih elektrana u Nišu i Novom Sadu, čija se vrednost procenjuje na ukupno 650 miliona evra ali, kako se uvidom u taj dokument može utvrditi, sredstva nisu obezbeđena, niti je izrađena planska ili tehnička dokumentacija.

Sutra: Evropska energetska politika na testu vremena – da li je zelena ekonomija rešenje problema?