Profesionalno bavljenje umetnošću danas zahteva mnogo više od rada u ateljeu

U vremenu u kom su izdvajanja za kulturu i umetnost veoma skromna, a tržišni kriterijumi usmeravaju investicije, slikarka Danica Stojković podelila je za Biznis.rs svoja razmišljanja o umetnosti i poziciji umetnika čiji posao ne podrazumeva samo stvaranje, već i strpljiv dolazak do publike koja rezonuje sa stvaralaštvom naše sagovornice.

Danica Stojković je u avgustu predstavila ciklus slika nastalih kao završni umetnički rad nakon osnovnih studija slikarstva na Fakultetu savremenih umetnosti.

Slike za nju, međutim, nikada nisu samo ono što vidimo. Ideja za naziv izložbe „Eksplozija mirisa“ proizašla je, kaže, prirodno iz samih radova. „Moje slike su pune boje, energije i neke vrste vizuelne eksplozije, pa je reč ‘eksplozija’ došla gotovo sama.“ A onda je toj eksploziji dodala miris, čulo koje ima posebno mesto u njenom načinu doživljavanja sveta.

„Ja sam osoba koja svet doživljava kroz više čula. Boje često povezujem sa mirisima, a čak i ljude koje poznajem doživljavam kroz određene boje“, objašnjava Stojković i dodaje da je iz tog razloga svaka slika na izložbi imala i svoj miris. Za svaku je, kaže, tačno znala na šta je asocira i želela je da posetioci pokušaju da to „pogode“.

Time je granica između slike i posmatrača postala nešto šira od uobičajene. Posetilac nije trebalo samo da gleda platno, već da ga doživi. „Na taj način slike nisu bile samo nešto što se posmatra, već nešto što se doživljava.“

Upravo je to bila i suština izložbe. Motivi na njenim slikama nisu sami sebi svrha, već sredstva kroz koja umetnica prenosi energiju. Nije joj, kaže, bilo najvažnije šta će neko prepoznati na platnu, već kako će se pred njim osećati.

„Ako je neko iz galerije izašao sa osmehom i osećajem neke jednostavne, iskrene sreće, znala sam da je izložba postigla ono što sam želela.“

Takav pristup umetnosti možda najbolje objašnjava i njen odnos prema samom slikarstvu. Tek negde na kraju treće, odnosno početkom četvrte godine studija, počela je ozbiljnije da razmišlja o tome da slikarstvo nije samo prostor učenja, istraživanja i ličnog razvoja, već i profesija. Do tada je akademiju doživljavala pre svega kao školu u kojoj razvija sebe kao slikara.

Ipak, kada je počela da razmišlja o profesionalnom putu, shvatila je da joj je to zanimanje prirodno „leglo“. Ističe da je za nju slikarstvo, pre svega, stvar ljubavi.

„Verujem da čovek mora iskreno da voli ono što radi da bi mogao da prenese osećaj na druge. Kada u delu postoje ljubav i iskrena emocija, publika to može da prepozna, čak i kada ne zna ništa o samoj slici ili o procesu njenog nastanka.“

Ipak, između ljubavi prema slikarstvu i života od slikarstva postoji čitav niz izazova. Naša sagovornica još nije u poziciji da živi isključivo od svojih slika i zato, kako sama kaže, ne želi da govori iz tuđeg iskustva. Ono što može da kaže iz svog jeste da profesionalno bavljenje umetnošću danas zahteva mnogo više od rada u ateljeu.

„Umetnik mora da gradi svoju publiku, da bude prisutan, da izlaže, da komunicira sa ljudima i da stvara prilike za svoja dela. Možda je upravo u tome i najveća promena. Danas nije dovoljno samo dobro slikati, već je važno znati kako da ono što radiš dođe do ljudi.“

Smatra da slikarstvo može da postane ozbiljna profesija i izvor prihoda. Ne očekuje da se sve dogodi preko noći, već svoj put vidi kao proces u kojem će postepeno graditi publiku koja će prepoznati ono što radi. Ljubav prema umetnosti, upornost, rad i spremnost da se bavi i svim onim što dolazi van samog slikanja za nju su delovi iste priče.

Jedan od najvećih izazova upravo je pronaći ljude kojima će se ono što umetnik radi zaista obratiti. Ukusi su različiti, a Stojković smatra da svaki umetnik u jednom trenutku mora da prihvati da ne može da se dopadne svima.

„Važno je da pronađe svoju publiku, ljude koji prepoznaju njegovu estetiku, energiju i način na koji govori kroz umetnost.“

Postoji, međutim, još jedan izazov koji nema mnogo veze sa publikom, prodajom ili društvenim mrežama. To je trenutak u kojem umetnik mora da odluči da je slika završena.

Tokom studija upravo joj je to bilo jedno od najtežih pitanja – kada prestati, kada više ništa ne treba dodavati i kada je ono što je na platnu jednostavno dovoljno. „Ponekad najteži deo stvaranja nije znati šta još možeš da uradiš, već prepoznati trenutak kada treba da staneš“, kaže Danica Stojković, svesna da je to veština koja se uči godinama.

A godine učenja podrazumevaju i ulaganje. Slikarstvo zahteva vreme, energiju i novac, ali ne želi da vreme i energiju koje ulaže u umetnost nazove žrtvovanjem. Ako radimo ono što volimo i što nas ispunjava, kaže, trud na neki način prestaje da bude napor i postaje deo životnog stila.

Finansijski aspekt je, međutim, drugačiji. Boje, platna, četke i drugi materijali stalno zahtevaju nova ulaganja, zbog čega pravi jasnu razliku između vremena i energije koje bira da uloži u ono što voli i finansijskih izdataka koji predstavljaju realan izazov profesionalnog bavljenja umetnošću.

Na tom profesionalnom putu svoje mesto imaju i društvene mreže. Za generaciju kojoj pripada, Stojković smatra da su one veoma važne, jer veliki deo publike danas svoje prvo upoznavanje sa umetnikom može da ostvari upravo na internetu.

Ponekad je, kaže, čak veća verovatnoća da će neko prvi put videti rad umetnika na Instagramu ili TikToku nego u galeriji. I sama ima umetnički profil na kojem, pored završenih slika, deli proces rada, pripreme i sve ono što prethodi konačnom delu.

Ističe da joj je važno da ljudi upoznaju i nju, a ne samo njene slike.

„Iza svakog gotovog platna postoji čovek, njegov rad, vreme, priprema i čitav proces koji publika inače ne vidi.“ Upravo taj neposredniji kontakt, smatra, može da stvori bliskost između umetnika i publike i omogući ljudima da delo dožive na ličniji način.

A ono što bi volela da publika prepozna u njenim slikama jeste upravo ono što je bilo prisutno i u „Eksploziji mirisa“ – energiju, estetiku i lepotu koju ona sama vidi u slikarstvu.

U vremenu u kojem često nailazi na tamne, tmurne i zemljane koloritе, Stojković bira drugačiji izraz. Ne zato što smatra da takve slike nisu lepe, već zato što želi da njene slike nose drugačiju energiju.

„Volela bih da, kada neko kupi moju sliku i unese je u svoj prostor, ona taj prostor obeleži, da mu donese boju, radost i osećaj uživanja.“

Vedrina njenih slika, kaže, jeste nešto na šta je posebno ponosna, jer su one odraz nje same. I upravo tu se vraćamo na ono od čega je priča o „Eksploziji mirisa“ i počela – na ideju da umetničko delo nije samo ono što se vidi, već i ono što se oseća.

Stojković ističe da ne želi da unapred precizno zacrta gde mora da bude za nekoliko godina. Kada postavi cilj, kaže, ide ka njemu bez obzira na sve, ali smatra da je dobro ostaviti prostor i za ono što život donese usput. Ne želi da bude toliko usmerena na jednu tačku da ne primeti neku drugu priliku.

Ono u šta je sigurna jeste da želi da nastavi istim putem – da radi, stvara i razvija se. A ako je suditi po prvoj samostalnoj izložbi, njena priča neće ostati samo vizuelna. Mlada umetnica želi da njene slike imaju energiju, boju, miris i emociju, ali pre svega da ostave trag u čoveku koji ih posmatra.