Srbija treba da dobija američki TPG preko Grčke

Američke energetske kompanije sve više nastoje da prošire prisustvo na Zapadnom Balkanu, što u Evropskoj uniji izaziva zabrinutost da bi zemlje koje žele članstvo mogle dugoročno da se vežu za američki gas upravo dok pokušavaju da pređu na čistije izvore energije.

Albanija, Kosovo i Bosna i Hercegovina već su pokazali interesovanje za velike količine američkog tečnog prirodnog gasa (TPG) ili za izgradnju infrastrukture za njegov uvoz, pravdajući to potrebom da postepeno smanje zavisnost od ruskih energenata i uglja i istovremeno razvijaju obnovljive izvore.

U Briselu, međutim, smatraju da takvi projekti nisu nužno opravdani, posebno zato što neke od tih zemalja trenutno imaju veoma malu ili gotovo nikakvu potrošnju gasa. Strah je da bi izgradnja terminala i gasovoda mogla da stvori tržište koje danas praktično ne postoji i dugoročno ih veže za fosilna goriva. To bi, prema upozorenju zvaničnika EU, bilo u suprotnosti sa ciljem EU da do 2050. dostigne neto nulte emisije i poveća udeo obnovljive energije, prenosi Politico.

Američki proizvođači gasa, s druge strane, koriste smanjenje ruskih isporuka Evropi i poremećaje na svetskom tržištu izazvane ratom u Iranu kako bi zaključili nove poslove u regionu. To se uklapa u politiku administracije američkog predsednika Donalda Trampa (Donald Trump) koja otvoreno zagovara američku „energetsku dominaciju“.

Predstavnik Evropske komisije za energetsku diplomatiju na Zapadnom Balkanu Andraš Hujber upozorio je da zemlje kandidati već imaju obavezu da smanjuju upotrebu fosilnih goriva i da bi masovniji uvoz gasa mogao da ih udalji od tog cilja, umesto da samo zameni ruski gas.

Najsporniji je projekat u Bosni i Hercegovini, gde je dogovorena priprema gasovoda koji bi dovodio gas preko Hrvatske. Dodatne kontroverze izazvala je odluka bosanskog parlamenta da mala kompanija AAFS, povezana sa ljudima bliskim Trampu, dobije ključnu ulogu u projektu.

EU zvaničnici upozoravaju ne samo na moguće probleme sa transparentnošću tog ugovora, već i na posledice po put Bosne i Hercegovine ka članstvu u Uniji. Projekat još nije konačno odobren, jer čeka odluku domaćih institucija.

Slična pitanja postavljaju se i oko plana Albanije da u saradnji sa Grčkom i američkom kompanijom Venture Global obezbedi dugoročne isporuke TPG-a. Predlog podrazumeva ugovor na 20 godina, ali je zasad samo na nivou memoranduma i čeka rezultate studije izvodljivosti. Kosovo još nije donelo konačnu odluku, dok bi i Srbija i Severna Makedonija trebalo da dobijaju američki TPG preko planirane veze sa Grčkom.

Zvaničnici Energy Community upozoravaju da nove energetske veze moraju da budu otvorene za konkurenciju i podjednako dostupne svim dobavljačima, bez privilegovanog položaja pojedinih kompanija.

Balkanske zemlje, međutim, imaju drugačiju računicu. Njihovi predstavnici tvrde da im gas nije krajnji cilj, već rezervni energent tokom prelaska sa uglja i drugih goriva na obnovljive izvore. Albanija se, na primer, snažno oslanja na hidroenergiju, ali su suše povezane sa klimatskim promenama smanjile pouzdanost tog izvora, dok gas trenutno čini svega 1,8 odsto njenog energetskog miksa. Bosna i Hercegovina ima samo jedan gasovod kojim dobija ruski gas, pa vlasti planirani Južni interkonektor predstavljaju pre svega kao način da prekinu zavisnost od jednog dobavljača i jednog pravca snabdevanja.

Paradoks je u tome što zemlje Zapadnog Balkana traže alternativne izvore energije koje sama EU teško može da im obezbedi. EU proizvodi vrlo malo gasa, ne želi da finansira novu gasnu infrastrukturu u regionu, a istovremeno i sama sve više uvozi američki LNG.

Artur Lorkovski, direktor Energy Community, zato smatra da bi najvažnije bilo da zemlje regiona primenjuju ista pravila kao EU kako bi gas mogao nesmetano da prolazi kroz evropsko tržište, bez obzira na poreklo. U praksi bi to značilo da bi američki TPG mogao da postane važan deo energetskog sistema regiona, ne zato što ga Brisel posebno favorizuje, već zato što EU nema dovoljno sopstvenog gasa.