Nikolić: Imperativ za novu Vladu Srbije je da održi visoku stopu rasta

Predsednik Saveta guvernera Narodne banke Srbije (NBS) i urednik Makroekonomskih analiza i trendova (MAT) Ivan Nikolić veruje da Predlog Zakona o budžetu za 2027. godinu može biti donet do kraja 2026.

On je u autorskom tekstu u najnovijem izdanju MAT-a ocenio da će imperativ za novu Vladu Srbije biti da održi visoku stopu rasta i da je – ukoliko je moguće – dodatno uveća.

“Za to je potrebna precizna artikulacija ekonomske politike i mera, jer stabilan dugoročni rast nikada nije slučajan, već je rezultat strateškog usklađivanja makroekonomskih i mikroekonomskih instrumenata. I sve se to mora naći u Predlogu Zakona o budžetu za 2027. za koji verujemo da može biti donet do kraja ove godine”, naveo je on.

Prema njegovim rečima, predizborna najava Studentske liste da Srbija podigne ulaganja u nauku i istraživanje na dva odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), uz borbu protiv korupcije i jačanje vladavine prava, zvuči logično i ambiciozno.

“Gotovo je nemoguće ne saglasiti se sa tako formulisanim ciljem: ko bi bio protiv nauke, znanja i bolje države? Upravo u toj naizglednoj neospornosti leži prva zamka. Iskustvo Evropske unije, koje je nedavno sistematizovao Evropski revizorski sud (ECA) u analizi programa Horizon 2020, najvećeg istraživačkog programa u evropskoj istoriji vrednog 79 milijardi evra, pokazuje da količina novca nije isto što i kvalitet ulaganja”, napominje Nikolić.

Još važnije, pokazuje da se neefikasnost i rasipanje ogromnih sredstava mogu objasniti i opravdati jezikom koji zvuči potpuno  legitimno: jezikom kapaciteta, dugoročnih efekata, strateških prioriteta i evropskih vrednosti. 

Šta je ECA zapravo našla? 

Revizorski sud je utvrdio da sredstva u okviru Horizon 2020 nisu sistematski usmeravana ka projektima sa najvećim inovacionim i tržišnim potencijalom. Oko polovine finansiranja otišlo je na istraživanja na niskom nivou tehnološke spremnosti, dok je fokus na aktivnostima blizu tržišta bio nedovoljan.

Sredstva su bila izrazito koncentrisana: polovina ukupne podrške otišla je na svega oko 550 entiteta, uglavnom neprofitne organizacije, istraživačke institute i univerzitete. Mala i srednja preduzeća su retko bila koordinatori projekata, pa su imala ograničen uticaj na pravac istraživanja i na komercijalizaciju rezultata.

Najzad, Komisija nije sistematski pratila ekonomski učinak i inovacioni kapacitet učesnika, a indikatori su merili autpute poput broja patenata i publikacija, a ne ishode poput rasta prihoda ili izvoza. Kada se sve to sabere, dobija se slika programa koji je proizveo mnogo naučnih radova, opreme i institucionalnih kapaciteta, ali čiji se stvarni ekonomski doprinos. onaj zbog kojeg je program i osmišljen, teško može dokazati. 

Kako se Evropska komisija branila nakon ovih optužbi? 

Odgovori Evropske komisije na ove nalaze taktički su vešto formulisani i zaslužuju pažljivo čitanje jer otkrivaju obrazac koji se lako prenosi na nacionalne kontekste. Komisija priznaje da deo projekata nije komercijalizovan, ali odmah skreće temu na to da je Horizon 2020 ojačao istraživački kapacitet EU. To je ključni misaoni manevar: kapacitet je nemerljiva kategorija koja obuhvata više opreme, više radova, bolje opremljene institute i više ljudi uključenih u istraživanje.

“Sve su to, svakako, pozitivne stvari, ali nijedna od njih nije ekonomski rast. Ekonomski rast dolazi od novih proizvoda, usluga, izvoza i otvaranja radnih mesta. Komisija implicitno kaže: da, nismo napravili komercijalne uspehe, ali smo bar kupili laboratorije i obučili istraživače. To zvuči umirujuće, ali ne odgovara na pitanje da li je 17 milijardi evra moglo biti potrošeno produktivnije”, navodi Nikolić. 

Komisija ne pruža čvrstu odbranu tvrdnje gde je tačno otišao novac i kakvi su bili komercijalni efekti. Ona priznaje nepotpunost podataka, a zatim odlaže reformu pozivajući se na opštu korist i buduće pregovore. Njeni odgovori nisu odbrana već priznanja ublažena obećanjima – i upravo u toj formi leži lukavstvo: jer izgledaju kao saradnja, a funkcionišu kao odlaganje odgovornosti. 

Zašto borba protiv korupcije i vladavina prava nisu dovoljne? 

“Ovo nas dovodi do suštinskog pitanja koje se u srpskom kontekstu nameće samo po sebi. Ako se povećanje ulaganja u nauku istovremeno najavljuje sa borbom protiv korupcije i jačanjem vladavine prava, čini se da je problem rešen: novac će se trošiti transparentno, po zakonu, bez zloupotreba. Ali iskustvo ECA pokazuje da se najveći deo rasipanja u javnim istraživačkim programima ne dešava kroz klasičnu korupciju – mito, nameštene tendere ili proneveru. On se dešava kroz sistemsku neefikasnost koja je potpuno legalna, formalno uredna i često dobro dokumentovana”, piše Nikolić.

Sredstva se dodeljuju po procedurama koje poštuju svako slovo zakona, ali te procedure same po sebi ne garantuju da će novac otići tamo gde daje najveći efekat. Evaluatori mogu biti stručni, a opet nedosledni u primeni kriterijuma.

Projekti mogu biti odobreni na osnovu ubedljivo napisanih prijava, a ne na osnovu stvarnog tržišnog potencijala. Instituti mogu dobiti novac jer imaju kapacitet da ga povuku, a ne zato što imaju kapacitet da ga pretvore u vrednost. 

U takvom sistemu borba protiv korupcije i vladavina prava mogu postati deo istog legitimnog okvira unutar kojeg se troši ogroman novac bez jasnog odgovora na pitanje šta je zauzvrat dobijeno. Formalno, sve je u redu: procedure su ispoštovane, dokumentacija postoji, nema dokaza o zloupotrebi. Suštinski, međutim, niko ne može da kaže da li je 17 milijardi evra dalo odgovarajući rezultat.  

“I upravo tu nastupa perfidnost: neefikasnost se objasni jezikom kapaciteta i dugoročnih efekata, rasipanje se opravda jezikom strateških prioriteta i evropskih vrednosti, a odgovornost se odloži jezikom budućih reformi. Vladavina prava posluži kao garancija da je sve bilo po propisu, a pitanje da li je propis bio dobar ostane nepostavljeno. Na taj način, borba protiv korupcije i vladavina prava ne znače automatski i mnogo – one mogu biti istinite, a ipak nedovoljne, jer se njima ne meri svrsishodnost, već samo zakonitost”, navodi Nikolić. 

To ne znači da su borba protiv korupcije i vladavina prava nevažne. One su nužan temelj svakog ozbiljnog javnog finansiranja. Ali nužan temelj nije isto što i dovoljan uslov. Ako Srbija podigne ulaganje na dva odsto BDP-a, a pritom ne uspostavi mehanizme koji unapred definišu šta je uspeh – broj novih proizvoda na tržištu, rast prihoda od izvoza inovativnih kompanija, broj radnih mesta nastalih iz podržanih projekata, onda će se suočiti sa istom situacijom kao i Evropska komisija. Moći će da tvrdi da generalno doprinosi rastu, ali neće moći da dokaže da je svaki evro vredan toga. 

Ko plaća tu meru: oportunitetni trošak? 

Ako Srbija danas izdvaja oko 0,9-1 odsto BDP-a za istraživanje i razvoj, a cilj je dva odsto, to znači da treba naći dodatnih oko jedan odsto BDP-a. Na BDP od oko 100 milijardi evra, to je red veličine milijarde evra godišnje i to ne jednokratno, već trajno, jer se budžetska linija ne uspostavlja za jednu godinu. Da bi se to platilo, neko drugi mora da ostane bez svog dela, ili da se poveća zaduživanje, ili da se povećaju porezi.

U Srbiji su najveći budžetski korisnici penzije, zdravstvo, obrazovanje, javna uprava, infrastruktura i subvencije privredi, ali to ne znači da bi novac nužno došao iz njih – deo se može naći i preusmeravanjem unutar postojećih budžetskih linija, uštedama u neefikasnim programima ili boljom naplatom poreza. Svejedno, suština je da taj novac svake godine mora doći odnekud, te da svaki izvor ima svoju cenu.

Upravo tu analiza ECA postaje direktno relevantna za srpski predlog. Revizorski sud je pokazao da čak i u EU, sa 79 milijardi evra i decenijama iskustva, nije moguće sa sigurnošću utvrditi da li je program dao odgovarajući ekonomski efekat.

“Ako to važi za EU, sa njenim institucionalnim kapacitetima, jedinstvenim tržištem i razvijenom naučnom infrastrukturom, koliko je tek rizičnije u Srbiji, gde su ti kapaciteti manji, tržište pliće, a institucionalna kontrola slabija? I to nije samo pitanje fiskalnog tereta. Ako se izdvajanja udvostruče u kratkom roku, postavlja se i pitanje da li postoje institucije, evaluatori i tržišni akteri koji mogu da apsorbuju taj novac bez rasipanja. Iskustvo ECA pokazuje da ni EU sa svojim kapacitetima nije uspela da taj uslov ispuni, pa je u Srbiji taj rizik veći, a ne manji”, smatra urednik MAT-a. 

Pritom, to ne znači da nauku ne treba finansirati. Znači da se oportunitetni trošak mora eksplicitno priznati i izmeriti. Ako se milijarda evra godišnje uzme iz neke druge budžetske linije, korist od tog novca u nauci mora biti veća od štete koju ta linija trpi. Ako nije, onda je mera ekonomski neracionalna, ma koliko plemenito zvučala. 

Predlog da se ulaganje u nauku podigne na dva odsto BDP-a je nužan, ali ne i dovoljan uslov za ekonomski rast. 

Takođe, da bi ta mera u Srbiji zaista ubrzala rast, ona mora biti propraćena strogom selekcijom koja favorizuje projekte blizu tržišta sa jasnim komercijalnim potencijalom, usmeravanjem na privatni sektor i mala i srednja preduzeća, sistemom praćenja koji meri stvarne ekonomske efekte godinama nakon završetka projekta, transparentnošću koja se ne zaustavlja na zakonitosti već seže do svrsishodnosti, i otvorenim priznanjem čega se odriče da bi se tih dva odsto platilo.

 Ako se novac bude trošio po modelu koji je ECA kritikovala – davanje grantova bez praćenja ishoda i favorizovanje akademskog sektora bez veze sa tržištem – povećanje na dva odsto BDP-a moglo bi da bude veoma skupo, a da ekonomski rast izostane.

“A najveći rizik nije da će neko ukrasti taj novac. Najveći rizik je da će se potrošiti potpuno legalno, uredno dokumentovano, uz puno poštovanje vladavine prava – i bez ikakvog opipljivog rezultata, dok će neka druga budžetska linija ostati bez svog dela, a da pritom niko neće moći da kaže da je ta žrtva bila opravdana”, zaključuje Nikolić.