Rast plata u privatnom i javnom sektoru moguć uz veću produktivnost i odgovorno upravljanje budžetom

Promena državne politike mogla bi da utiče ne samo na investicije i zapošljavanje već i na mogućnost daljeg rasta plata u privatnom i javnom sektoru. Međutim, za održivo povećanje primanja neophodni su jačanje domaće privrede, veća produktivnost i odgovorno upravljanje budžetom, ocenjuje u razgovoru za Biznis.rs Pavle Medić, glavni ekonomista CEVES-a.

Državna politika ima direktan uticaj na investicije, privredni rast, zapošljavanje i mogućnost daljeg povećanja zarada, a Srbija se već suočava sa posledicama dugogodišnjeg zanemarivanja produktivnosti i konkurentnosti domaće privrede.

Kako objašnjava Medić, dosadašnji ekonomski rast previše se oslanjao na potrošnju stanovništva, velike državne investicije i mali broj velikih izvoznika, poput Stellantisa i Zijina, dok je podrška razvoju domaćih preduzeća izostala u dovoljnoj meri.

Istovremeno, troškovi rada rasli su brže od produktivnosti, a jačanje dinara dodatno je otežavalo položaj domaćih proizvođača u odnosu na inostranu konkurenciju. Zbog smanjenih marži kompanije su imale sve manje prostora da iz sopstvenih sredstava finansiraju modernizaciju i unapređenje poslovanja.

Kako povećati plate u javnom sektoru, a ne opteretiti budžet?

Posledice takve politike posebno su vidljive na tržištu rada. U trećem kvartalu ove godine prerađivačka industrija imala je oko 18.200 zaposlenih manje nego u istom periodu prethodne, pri čemu je pad zabeležen u čak 20 od ukupno 24 grane.

Medić zato upozorava da rast ukupnog BDP-a ne mora nužno da znači i da privreda u celini napreduje. Smatra da je ekonomska politika morala da obezbedi snažniju proizvodnu i institucionalnu osnovu za dugoročno povećanje životnog standarda, a da bi nova vlast nasledila i oslabljenu konkurentnost i velika očekivanja građana u pogledu rasta primanja.

Promena ekonomske politike, međutim, mogla bi da preokrene takve trendove ukoliko bi domaćim kompanijama omogućila lakše finansiranje investicija i razvoj kapaciteta za nastup na zahtevnijim tržištima. To podrazumeva profesionalniju javnu upravu, pouzdaniju pravnu zaštitu i sistem državne podrške koji bi se sprovodio prema jasnim pravilima.

Kao jedno od konkretnih rešenja Medić izdvaja osnivanje razvojne institucije koja bi objedinila kreditiranje i izdavanje garancija, čime bi se olakšalo finansiranje održivih projekata koji trenutno ne mogu da dobiju kredite zbog nedovoljnog kolaterala ili nepovoljnih uslova zaduživanja. Dodatni podsticaj moglo bi da bude uvođenje poreskog kredita za reinvestiranje dobiti, kako bi kompanijama ostalo više novca za nabavku opreme i modernizaciju proizvodnje.

Za finansiranje takvih mera, prema njegovom mišljenju, država bi trebalo da preispita prioritete javne potrošnje i smanji neproduktivne rashode i privilegovane aranžmane. Snažnija i produktivnija preduzeća omogućila bi održiviji rast zarada u privatnom sektoru, dok bi šira poreska osnovica i efikasnije korišćenje javnog novca otvorili prostor i za povećanje plata u javnom sektoru.

Preporučljiv dogovor države, poslodavaca i sindikata

Kada je reč o politici plata i penzija u novim političkim okolnostima, Medić smatra da bi promena vlasti trebalo da bude prilika za ozbiljan dogovor države, sindikata i poslodavaca o tome kako dugoročno povećavati kupovnu moć građana, a istovremeno jačati konkurentnost privrede.

Koliki je raskorak između rasta zarada i produktivnosti pokazuje podatak da su troškovi rada u prerađivačkoj industriji Srbije od 2022. do 2024. godine porasli oko 34 odsto, dok je dodata vrednost, iskazana u tekućim cenama, povećana za svega 12 odsto. Broj zaposlenih u tom periodu ostao je gotovo nepromenjen. Takav odnos, upozorava Medić za Biznis.rs, smanjuje sredstva koja kompanije mogu da ulože u modernizaciju i dovodi u pitanje sigurnost budućeg rasta primanja.

Zbog toga bi dogovor o zaradama morao da bude povezan sa dostupnijim finansiranjem investicija, tehnološkim unapređenjem i obukom zaposlenih, ali i sa većom odgovornošću poslodavaca da ulažu u razvoj i omoguće radnicima da učestvuju u boljim poslovnim rezultatima. Kao primere dobre prakse navodi Švedsku, Austriju i Holandiju, gde su sindikati, poslodavci i država kroz različite sporazume povezali rast zarada sa inflacijom, produktivnošću, zaposlenošću i konkurentnošću privrede.

Za Srbiju bi, smatra on, bilo korisno uspostaviti višegodišnji okvir koji bi povezivao povećanje primanja sa razvojem proizvodnje i izvoza, uz posebnu pažnju prema najslabije plaćenim zaposlenima. Takav pristup ostavio bi prostor i za veća povećanja u delovima javnog sektora u kojima su zarade neopravdano niske ili nedostatak stručnjaka ugrožava kvalitet usluga.

Rast plata u prosveti jedan od prioriteta

Posebno pitanje predstavlja najava da bi osnovna plata zaposlenih u prosveti trebalo da dostigne nivo od 2,5 minimalne zarade u roku od tri godine. Medić smatra da povećanje primanja nastavnika mora da bude jedan od prioriteta buduće Vlade, jer od sposobnosti obrazovnog sistema da privuče i zadrži kvalitetne kadrove zavise znanje budućih generacija i dugoročni razvoj privrede.

Ipak, veća izdvajanja za prosvetu ne bi smela da budu jedina mera. Prema njegovim rečima, međunarodne analize pokazuju da visina ulaganja sama po sebi ne garantuje bolje obrazovne rezultate. Neophodno je istovremeno unaprediti kvalitet institucija, profesionalizovati upravljanje školama, obezbediti da se nastavnici i direktori biraju prema stručnosti i jasnim kriterijumima, kao i zaštititi ocenjivanje i napredovanje od političkih i drugih pritisaka. Povećanje plata trebalo bi da prati i kvalitetnije stručno usavršavanje i bolji uslovi rada.

Cilj da osnovna plata u prosveti dostigne 2,5 minimalne zarade za tri godine Medić ocenjuje kao ambicioznu obavezu koja zahteva precizan višegodišnji budžetski plan. Pritom, konačni trošak zavisiće i od budućeg kretanja minimalne zarade, kao i od načina na koji bi se ova mera primenjivala na zaposlene u vrtićima, osnovnim i srednjim školama, uključujući nenastavno osoblje.

Prostor za finansiranje mogao bi delimično da se pronađe smanjivanjem preplaćenih javnih nabavki i privilegovanih aranžmana, ali trajno povećanje plata zahteva i trajne izvore prihoda ili ušteda. Medić ne očekuje da se isti model povećanja automatski primeni na sve delove javnog sektora, već smatra da bi prednost trebalo dati službama u kojima niske zarade otežavaju zadržavanje stručnjaka i ugrožavaju kvalitet usluga.

Kao primer navodi Republički zavod za statistiku, čiji je značaj za donošenje ekonomskih odluka veliki, iako često nije dovoljno prepoznat u javnosti. Sličan pristup, smatra Medić, trebalo bi primeniti i na zdravstvo, inspekcijske službe i stručne poslove u javnoj upravi, tako da povećanje zarada bude povezano sa odgovornošću radnih mesta, nedostatkom kadrova i kvalitetom usluga koje građani dobijaju.

Sutra: Dinamika i rast penzija ostaju isti, politička promena ne menja zakonski mehanizam