Reljanović: Tržištu rada potrebni sigurni ugovori, veće plate i stručni kadrovi

Predlog Studentske liste o uvođenju četvorodnevne radne nedelje uz punu platu, zaključivanju ugovora na neodređeno nakon godinu dana rada, većim naknadama za prekovremeni, noćni i rad nedeljom, kao i pravu zaposlenih da se nakon radnog vremena ne odazivaju na poslovne pozive, otvara pitanje koliko bi promena političkog i ekonomskog kursa mogla da utiče na tržište rada u Srbiji.

U programu „Rad i socijalna pitanja“ predložene su brojne mere koje bi trebalo da unaprede položaj zaposlenih, ojačaju njihovu pravnu zaštitu i promene odnos između poslodavaca i radnika. Međutim, njihovo sprovođenje zahtevalo bi i ozbiljne izmene postojećeg zakonodavstva, ali i drugačiju ekonomsku politiku.

Predsednik Centra za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo Mario Reljanović smatra da je sadašnje stanje na tržištu rada posledica nedostatka jasne strategije i neadekvatnog upravljanja potrebama za radnom snagom. Kako ocenjuje u razgovoru za Biznis.rs, dosadašnja politika dovela je do nepredvidljivih kretanja, između ostalog i zbog nekontrolisanog priliva stranih radnika i izostanka ozbiljnog planiranja potreba privrede.

Kao jedan od prioriteta buduće politike Reljanović izdvaja razvoj takozvane ekonomije znanja, koja bi podrazumevala usklađivanje obrazovnog sistema sa potrebama privrede, bolju saradnju institucija koje se bave obrazovanjem i zapošljavanjem, ali i dugoročno planiranje kadrova. Cilj bi bio da se nezaposlenost smanjuje kroz stabilna zaposlenja, umesto dosadašnjeg oslanjanja na aktivne mere zapošljavanja za koje, kako navodi, nije bilo značajnijih dugoročnih rezultata.

Među hitnim zadacima vidi i strožu kontrolu dolaska stranih radnika. Upozorava da postojeći liberalizovani sistem ne samo da može da ugrozi položaj domaće radne snage, već otvara prostor i za trgovinu ljudima i eksploataciju stranih radnika, koji u pojedinim slučajevima žive i rade u uslovima koje opisuje kao moderno ropstvo.

Promene bi se, prema njegovim rečima, odrazile i na zarade i kvalitet zaposlenja. Vraćanje osnovnim radnim standardima i jačanje prava zaposlenih trebalo bi da budu deo srednjoročnih mera, dok bi razvoj konkurentnih i visokoprofitabilnih delatnosti omogućio otvaranje kvalitetnijih radnih mesta i zadržavanje mladih u Srbiji. Poseban značaj imala bi ulaganja u energetiku, poljoprivredu i javne službe, uključujući zdravstvo, prosvetu, kulturu i nauku.

Poseban akcenat stavio bi se na sigurnost zaposlenja, odnosno sprečavanje zloupotreba kratkoročnih ugovora i njihovog produžavanja kao sredstva pritiska na radnike. Kako objašnjava, nesigurnost zaposlenja često dovodi do toga da se zaposleni odriču zakonom garantovanih prava ili trpe pritiske da učestvuju u političkim aktivnostima. Uz to, predviđeno je jačanje zaštitnih mehanizama, kao i veća ovlašćenja i odgovornost inspektora rada.

Kada je reč o konkretnim zakonskim promenama, Reljanović smatra da nije dovoljno menjati pojedine odredbe postojećeg propisa, već da je Srbiji potreban potpuno novi Zakon o radu. Njegova osnovna ideja bila bi da se radni odnos ponovo postavi u središte radnog zakonodavstva, dok bi različiti nestandardni i, kako ih naziva – „egzotični oblici rada“ bili potisnuti.

Za pripremu i usvajanje novog Zakona o radu, prema proceni Reljanovića, bilo bi potrebno najmanje godinu dana. Taj period obuhvatio bi analize konkretnih rešenja, usaglašavanje sa socijalnim partnerima i drugim relevantnim učesnicima na tržištu rada, kao i povezivanje radnog zakonodavstva sa budućom strategijom privrednog razvoja.

Ujedno, godina pripreme poslužila bi za predstavljanje nove ekonomske politike, pružanje veće podrške poslodavcima i njihovo prilagođavanje promenama koje bi usledile. Reljanović ističe da su svesni da unapređenje radnih prava može predstavljati dodatni trošak za privredu, zbog čega bi svaka izmena morala da bude pažljivo planirana i zasnovana na prethodnim analizama.

Govoreći o mogućim posledicama drugačijeg političkog i ekonomskog kursa na investicije i zapošljavanje, on navodi da cilj nije samo povećanje broja radnih mesta već promena njihove strukture. U saradnji sa privredom trebalo bi razvijati poslove od strateškog značaja za državu, koji zahtevaju visoku stručnost i specijalizaciju zaposlenih, ali istovremeno nude bolje uslove rada.

Takav pristup, kako objašnjava, podrazumevao bi transparentno donošenje propisa, procenu njihovih efekata pre usvajanja i podršku poslodavcima koji ulažu u zaposlene i tehnologiju. Smatra da dosadašnji model, u kojem su prednost imali pojedini strani i domaći investitori povezani sa političkim strukturama, nije doneo očekivane rezultate ni privredi ni zaposlenima.

Reljanović posebno naglašava da niska cena radne snage ne bi trebalo da bude glavni adut Srbije u privlačenju investicija. Mnogo važniji preduslovi za dolazak ozbiljnih investitora jesu vladavina prava, pravna sigurnost, suzbijanje korupcije i odgovorna državna podrška održivim poslovnim projektima. Pritom, poštovanje radničkih prava i zaštita životne sredine morali bi da predstavljaju minimum koji se podrazumeva u poslovanju.

„Krajnji cilj takve politike bio bi postepeno menjanje privredne strukture Srbije, uz veći udeo dobro plaćenih radnih mesta za koja su potrebna stručna i konkurentna radna snaga i specijalizovana znanja“, zaključuje predsednik Centra za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo Mario Reljanović.