Poslodavcima ušteda, a radnicima trajno manja penzija ako se deo zarade isplaćuje „na ruke“

Iako se zarade u Srbiji najčešće isplaćuju preko tekućih računa, pojedini poslodavci i dalje zaposlenima daju novac u gotovini. Takav način isplate sam po sebi nije nezakonit, ali problem nastaje kada se gotovina koristi za izbegavanje plaćanja poreza i doprinosa.

Posebno je sporna praksa prema kojoj poslodavac radniku zvanično isplaćuje minimalnu zaradu na račun, dok mu razliku do stvarno dogovorene plate daje „na ruke“. Na taj način poslodavac smanjuje svoje troškove, ali zaposleni dugoročno ostaje uskraćen za deo prava koja mu pripadaju, uključujući i buduću penziju.

Poreska savetnica Zvezdana Pisarević kaže da isplata zarade u gotovom novcu nije zabranjena, ali to ne znači da poslodavac može da bira koje će zakonske obaveze da ispuni.

Bez obzira na to da li novac zaposlenom uplaćuje na račun ili mu ga predaje u gotovini, dužan je da obračuna i plati pripadajuće poreze i doprinose. Ukoliko deo zarade isplaćuje mimo zvaničnih evidencija, kako bi izbegao ove obaveze, takva praksa predstavlja kršenje zakona.

Upravo je takva praksa, u kojoj se zvanično prikazuje jedna zarada, a zaposlenom se isplaćuje veći iznos, jedan od najvećih problema. Radnik formalno prima minimalnu platu, dok ostatak dogovorene zarade dobija bez odgovarajućeg evidentiranja. Na prvi pogled, zaposleni može da ima utisak da je na dobitku jer svakog meseca dobija više novca nego što je prikazano u zvaničnom obračunu. Međutim, posledice ovakvog dogovora mogu da budu mnogo ozbiljnije nego što se čini.

Kratkoročna korist, ali dugoročna šteta za zaposlenog

Poreska savetnica Zvezdana Pisarević upozorava da isplata dela zarade „na ruke“, uz zvanično prikazivanje minimalne plate, predstavlja ozbiljno kršenje zakona i može da ostavi dugoročne posledice po zaposlenog.

„To je apsolutno kršenje zakona i, u krajnjoj liniji, dovođenje zaposlenog u situaciju da jednog dana kada ode u penziju ima minimalno primanje, jer je ceo život primao minimalnu zaradu“, objašnjava Pisarević.

Ako se u dokumentaciji vodi da radnik prima minimalnu zaradu, a razliku do stvarno dogovorenog iznosa dobija u gotovini, doprinosi se ne obračunavaju na celokupnu zaradu koju je zaista ostvario. Posledično, zaposleni može da ostane bez dela prava koja bi imao da je celokupna plata uredno prijavljena.

Najvidljivija posledica javlja se prilikom odlaska u penziju. Ako je radnik tokom radnog veka zvanično primao minimalnu zaradu, činjenica da je u stvarnosti dobijao dodatni novac neće automatski značiti da će mu i penzija biti obračunata na osnovu tog većeg iznosa. Neprijavljeni deo zarade ne ulazi u osnovicu na isti način kao uredno evidentirana i osigurana zarada.

Međutim, posledice se ne završavaju penzionisanjem. Neprijavljivanje celokupne zarade može da utiče i na ostvarivanje drugih prava koja zavise od evidentiranih primanja i osnovica osiguranja. Zbog toga ono što zaposlenom danas deluje kao prihvatljiv kompromis može kasnije da se pretvori u ozbiljan finansijski gubitak.

Iako su posledice potencijalno velike, zaposleni često ne reaguju na ovakvu praksu. Razlog je, između ostalog, u tome što posmatraju neposrednu finansijsku korist i nastoje da sačuvaju posao.

„Drugi problem je što u takvim slučajevima radnici neće da reaguju jer posmatraju kratkoročno – bolje i ovako da dobijem novac nego da mi poslodavac uskrati tu razliku, jer bi na tu sumu normalno morao da plaća veće doprinose u budžet“, ukazuje Pisarević.

U takvim okolnostima, gotovina može da deluje kao pogodnost za obe strane. Radnik svakog meseca dobija dodatni novac, a poslodavac izbegava troškove koji bi nastali kada bi celokupnu zaradu prijavio i na nju platio odgovarajuće poreze i doprinose.

Ipak, takav odnos nije ravnopravan. Poslodavac ostvaruje neposrednu i merljivu uštedu, dok zaposleni preuzima rizik da mu deo primanja neće biti priznat u sistemu socijalnog osiguranja. Osim toga, radnik može da se suoči sa poteškoćama kada treba da dokaže koliku je zaradu zaista ostvarivao, naročito ako nema dokumentaciju koja potvrđuje isplatu dodatnog novca.

Zašto je platni listić neophodan?

Sama činjenica da zaposleni prima platu u gotovini ne znači da je automatski prekršen zakon. Ključno pitanje je da li je zarada pravilno obračunata, evidentirana i da li su ispunjene obaveze u vezi sa porezima i doprinosima.

Poslodavac je dužan da zaposlenom dostavi obračun zarade, odnosno naknade zarade, bez obzira na način isplate. Taj dokument ima važnu ulogu jer pokazuje kolika je zarada obračunata i koji su iznosi navedeni u vezi sa porezima i doprinosima.

Zvezdana Pisarević zato savetuje zaposlenima da budu oprezni i provere da li poslodavac uredno ispunjava obaveze koje se odnose na njihova primanja.

„Zaposleni ne mogu da odbiju da prime zaradu u gotovom novcu. Međutim, moraju da budu oprezni, odnosno da provere da li je poslodavac ispoštovao plaćanje socijalnog osiguranja, a najčvršći dokaz za to jeste platni listić“, navodi poreska savetnica.

Platni listić je važan jer zaposlenom omogućava da ima dokumentovan dokaz o obračunatoj zaradi i njenoj visini. Ukoliko poslodavac ne ispunjava obaveze u vezi sa doprinosima, dokumentacija može da bude značajna za zaštitu prava zaposlenog, uključujući i pokretanje odgovarajućih postupaka radi ostvarivanja tih prava.

Ipak, važno je razlikovati zvanično obračunatu zaradu od dodatnog novca koji se isplaćuje bez odgovarajuće evidencije. Ako se na platnom listiću nalazi samo minimalna zarada, a zaposleni dodatno dobija 20.000 dinara u gotovini, sam platni listić neće potvrditi da je i taj dodatni iznos prijavljen. Zato zaposleni treba da obrate pažnju na to da li dokumentacija odgovara ukupnom iznosu koji im je ugovoren i isplaćen.

Poslodavac za dve godine može da uštedi više od 300.000 dinara

Koliko ovakva praksa može da bude finansijski značajna za poslodavca, pokazuje primer u kojem radnik zvanično prima minimalnu zaradu preko računa, dok mu se dodatnih 20.000 dinara mesečno isplaćuje u gotovini.

Prema navedenom obračunu, poslodavac na ovaj način za dve godine može da uštedi više od 300.000 dinara na porezima i doprinosima koje bi morao da plati kada bi celokupnu zaradu uredno prijavio.

Za zaposlenog, međutim, posledice su drugačije. U istom primeru navodi se da mu se uskraćuje 6.800 dinara, odnosno ukupno 164.336 dinara. Ove iznose treba posmatrati u okviru konkretnog obračuna, jer tačan iznos razlike zavisi od načina obračunavanja zarade, poreza i doprinosa, kao i od perioda na koji se računica odnosi.

Primer pokazuje da se ušteda poslodavca i gubitak zaposlenog ne ogledaju samo u novcu koji se neposredno isplaćuje svakog meseca. Neprijavljivanjem dela zarade smanjuju se i osnovice na koje se obračunavaju doprinosi, što može da ima dugoročan uticaj na prava zaposlenog.

Upravo zbog toga isplata „na ruke“ nije problem sama po sebi. Problem nastaje kada gotovina postane način da se prikrije stvarna visina zarade i izbegne plaćanje zakonskih obaveza.

Za zaposlenog je zato najvažnije da ne posmatra samo koliko novca dobija na kraju meseca, već i da li je njegova zarada pravilno prijavljena. Ono što danas izgleda kao dodatna pogodnost može sutra da znači manju penziju i otežano ostvarivanje prava iz radnog odnosa i socijalnog osiguranja. Za poslodavca, s druge strane, kratkoročna ušteda može da znači i odgovornost zbog neispunjavanja zakonskih obaveza.