Stočarstvo na raskrsnici: tehnologija kao šansa ili prepreka

Veštačka inteligencija polako nalazi svoju primenu i u oblastima koje se tradicionalno vezuju za fizički rad i klasične metode. Digitalno stočarstvo postaje realnost, a oni koji se ovoj promeni ne prilagode rizikuju da postanu nekonkurentni na tržištu. Više nije pitanje kako će izgledati farma budućnosti, već šta će biti neophodno da bi se opstalo u poslu uzgoja stoke.

Savremene farme koriste koncept tzv. preciznog stočarstva (Precision Livestock Farming – PLF), koji podrazumeva kontinuirano prikupljanje i analizu podataka o životinjama. Na jednoj prosečno opremljenoj digitalnoj farmi može se meriti kretanje životinja (pomoću ogrlica sa senzorima), unos hrane i vode, telesna temperatura, ponašanje i socijalne interakcije, kvalitet vazduha u objektima i još mnogo toga.

Ovi podaci se u realnom vremenu obrađuju, a softver automatski upozorava farmera na potencijalne probleme. Drugim rečima, farmer više ne reaguje kada vidi problem, već kada ga algoritam prijavi.

Na primer, promene u kretanju ili smanjen unos hrane mogu ukazivati na mastitis, metaboličke poremećaje ili stres kod životinja. AI sistemi mogu detektovati ove promene i nekoliko dana pre nego što postanu vidljive ljudskom oku. Rezultat je da su troškovi lečenja manji, mortalitet niži, a proizvodnja stabilnija. Za farmere to direktno znači veći profit. Pored senzora i softvera, sve veću ulogu imaju i roboti.

Jedan od zanimljivijih primera iz prakse je autonomni robot za upravljanje stadom, koji može samostalno usmeravati krave i pratiti stanje pašnjaka. Ovakve tehnologije smanjuju potrebu za radnom snagom, što je posebno važno u trenutku kada stočarstvo širom sveta ima problem sa njenim nedostatkom.

Jasno je da uvođenje digitalnih sistema zahteva značajna ulaganja, a profit dolazi kroz benefite ovakvih sistema (rano otkrivanje bolesti, optimizacija ishrane, smanjenje potrebe za radnom snagom, veća plodnost).

Značajno je pomenuti da trendovi koji podstiču razvoj ove industrije uključuju rast cena rada i nedostatak radne snage, pritisak na efikasnost, ESG standardi i pitanja dobrobiti životinja.

U kojoj meri je u Srbiji stočarstvo digitalizovano?

Ova poljoprivredna grana trenutno je pod velikim pritiskom. Proizvodnja opada, troškovi rastu, sela stare i prazne se, a tržište postaje sve konkurentnije.

Prema podacima CompanyWalla, u Srbiji je u 2024. godini poslovalo 1085 privrednih društava registrovanih u delatnostima uzgoja mlečnih krava, uzgoja drugih goveda, bivola i mešovite poljoprivredne proizvodnje (kombinacija ratarstva i stočarstva), kao i u delatnostima uzgoja svinja i živine. Ukupna dobit iznosila je 990.754.000 dinara, jer veliki broj preduzeća posluje u minusu, što, takođe, upućuje na postojanje sistemskih problema.

U Republici Srbiji je na dan 1. decembra 2025, u poređenju sa stanjem na dan 1. decembra 2024. godine, ukupan broj goveda zadržan na približno istom nivou, veći je ukupan broj svinja (za 2,3 odsto), dok je manji ukupan broj ovaca (za 4,3 odsto) i živine (za 1,8 odsto). U odnosu na desetogodišnji prosek (2015–2024), ukupan broj goveda manji je za 17,3 odsto, svinja za 13,9 odsto, ovaca za 1,5 odsto i živine za 7,3 odsto, podaci su RZS-a.

Evropski zvaničnici navode da je Srbija „umereno pripremljena“ za primenu evropskih standarda u stočarstvu, zbog čega je preporučeno donošenje propisa u potpunosti usklađenih sa pravnim tekovinama EU.

Na početku godine ministar je najavio povratak podsticaja za nabavku robota i savremene mehanizacije tokom 2026. godine, ocenjujući da je hronični nedostatak radne snage jedan od ključnih problema domaćeg agrara.

Ipak, ako se pogledaju podaci o ukupnom broju zaposlenih koje nam je dostavila bonitetna kuća CompanyWall, zaposlenost u sektoru je stabilna, što je nelogično ako se uzme u obzir da drugi podaci govore o padu stočnog fonda.

Pad stočnog fonda koji je prisutan u statistikama često dolazi od gašenja malih gazdinstava i smanjenja broja domaćinstava koja drže stoku. Istovremeno veće farme opstaju i one zapošljavaju radnike i drže formalnu zaposlenost stabilnom. Brojevi prikazani na grafikonu odnose se na registrovane zaposlene u kompanijama i ne obuhvataju porodična gazdinstva, neformalni rad i sezonske radnike, a upravo tu je pad najveći.

Čini se da bi nove tehnologije i uvođenje AI i drugih savremenih sistema za praćenje mogli značajno da doprinesu stabilizaciji stanja. Ipak, ako se detaljnije udubimo u finansijske rezultate sektora, postavlja se pitanje ko u sektoru može sebi da priušti ulaganja u digitalizaciju.

Podaci CompanyWalla pokazuju da je prvih deset kompanija u sektoru generisalo u 2024. godini dobit u iznosu od 2.663.264.000 dinara, što čini oko 45 odsto ukupne dobiti preduzeća koja su te godine poslovala u plusu, što ukazuje da upravo veći sistemi imaju najveći kapacitet za ulaganje u digitalizaciju. Naravno, to što su u mogućnosti, ne znači i da koriste nove tehnologije u poslovanju.

Šta je sa ostalima u ovom sektoru i u kojoj meri je digitalizacija šansa ili prepreka daljem razvoju stočarstva u Srbiji? Na ova i druga pitanja koja se javljaju u praksi pokušali su da odgovore Boris Berisavljević iz Instituta za primenu tehnologije u poljoprivredi, koji je analizirao situaciju na primeru govedarskih farmi, koje, prema njegovim rečima, dominiraju u grupi stočarskih gazdinstava i Violeta Petrović Luković iz Poljoprivredne savetodavne službe iz Kragujevca, koja ima uvid u stanje na terenu u Šumadijskom okrugu.

„Proces digitalizacije treba posmatrati sa nivoa države i sa nivoa farme. Uvođenjem eAgrara od strane Ministarstva poljoprivrede započela je masovna i brza digitalizacija koja i dalje traje. U osnovi, očekivani rezultati će sigurno biti pozitivni, mada je bilo, i još uvek ima poteškoća u ažuriranju podataka, naročito tamo gde se radi o starijim licima, kojima korišćenje novije tehnologije nije tako blisko. Kada se radi o primeni savremenih tehnologija na nivou farme, uključujući i digitalizaciju, ona je prisutna, ali tačno u kom procentu u odnosu na ukupan broj farmi, teško je reći. Na kraju, mnogo je bitnije da su tehnologije prepoznate kao saveznik, i da se prihvataju i koriste u rešavanju operativnih problema na farmama. Ipak, nikako ne treba zaboraviti da gazdinstvom upravlja vlasnik, a ne tehnologija, i da uprkos zaista obilju podataka koje se sakupljaju i obrađuju, vlasnik farme nikako ne bi treblao ‘da se uspava’, i u potpunosti osloni na digitalne alate ili automatizaciju u procesu proizvodnje mleka ili goveđeg mesa“, kaže Berisavljević.

Prema rečima Violete Petrović Luković digitalni alati u stočarstvu u Srbiji postoje, ali se slabo koriste, pre svega zbog niske digitalne pismenosti i otežanog snalaženja proizvođača.

„Primer je kalkulator za ishranu koji je razvila naša savetodavna služba u Kragujevcu i koji omogućava precizno prilagođavanje obroka prema fazi laktacije i dostupnoj hrani, ali je interesovanje bilo ograničeno jer su se farmeri teško prilagođavali digitalnim rešenjima“, kaže Petrović Luković i dodaje da iako se često smatra da je digitalizacija tek u začetku, pojedini primeri pokazuju da tehnologija već dugo postoji u praksi – od sistema za očitavanje podataka tokom muže do savremenih robota i senzora koji prate zdravstveno stanje, reprodukciju i ishranu životinja.

„Takvi alati omogućavaju pravovremene reakcije i bolje upravljanje proizvodnjom, praktično ‘čitajući’ stanje na farmi i ukazujući na probleme i potencijale“, ističe. Međitim, prema njenim rečima naša poljoprivreda se u velikoj meri svela na logiku minimalnih ulaganja uz što bržu isplativost, bez dugoročnog planiranja.

Ipak, u praksi poznaje pozitivne primere uspešne primene tehnologije.

„Još pre više od 15 godina, na Farmi krava Kuč u Lapovu, sistemi za mužu omogućavali su očitavanje podataka o kravama već tokom same muže, praktično kroz samu opremu. Danas takvi sistemi postoje u savremenijem obliku – na farmi Šarulja u Kniću koriste se automatizovani uređaji i roboti koji, kada životinja priđe, očitavaju čitav niz parametara. Prate se faza laktacije, reproduktivni status, hormonski nivoi, ali i pokazatelji vezani za ishranu, što omogućava preciznije i efikasnije upravljanje proizvodnjom“, otkriva.

Kao zaključak Petrović Luković kaže da su glavne prepreke širem uvođenju digitalnih rešenja visoki troškovi, kratkoročno razmišljanje proizvođača i nedostatak edukacije.

„Većina farmera teži minimalnim ulaganjima i brzoj isplativosti, zanemarujući dugoročne koristi koje digitalizacija donosi. Posledično, savremene tehnologije koriste retki, dok bi njihova primena mogla značajno unaprediti produktivnost, zdravlje životinja i ukupnu efikasnost stočarske proizvodnje“, naglašava.

O tome da je ispaltivost i ulaganje u tehnološki napredne sisteme za praćenje opravdano, slaže se i Berisavljević.

„Investicija u tehnologije mora biti pokrivena onim što se zove ROI (Return on Investment) ili povraćajem investicije u nekom vremenskom roku. Ako se na tehnologije posmatra kao na ‘igračke’, one su onda veoma skupe, ali ako se primenom tehnologija rešavaju problemi na farmama, tada taj trošak, jednostavno rečeno ‘dodje džabe’. Objasniću na primeru. Danas u Srbiji dobra steona junica košta i do 3.000 evra. Sa druge strane, izuzetno pouzdana tehnologija kojom se bitno utiče na reproduktivni menažment stada, košta oko 20.000 evra, što je jako veliki novac na prvi pogled. Ali, na farmi od 500 krava, ova investicija se isplati u periodu od osam do deset meseci. Tu je uračunata samo direktna dobit od ‘viška’ junica koje se nude tržištu, ( deset prodatih  junica isplati investiciju, jer postoje i troškovi gajenja grla), ali dugoročno gledano dobit od sagledavanja kapaciteta stada je daleko veća, jer nam tehnologija ‘govori’ sa kojim grlom imamo problem. Ovo je samo jedan od primera, a kako i sami znamo, kompanije koje ulažu u svoje ljudske i tehnološke resurse, opstaju“, objašnjava.

Među tehnološki najnaprednijima u Srbiji je prva na listi Perutnina Ptuj Topiko, koja je deo Perutnine Ptuj. Koristi digitalne sisteme upravljanja proizvodnjom, automatizovane farme (hranjenje, ventilacija), kontrolu uslova (temperatura, CO₂). Slede Carnex stočarstvo, Vin Farm, Pet MB Agrar i Agro-Đole – kompanije koje su na srednjem nivou upotrebe tehnologije. Poslednjih pet kompanija ima veoma nizak udeo tehnoloških inovacija u radu, a čak dve kompanije, od kojih je jedna u stečaju, imale su finasijskih problema proteklih godina.

Uvidom u tabelu vidi se da je u 2022. godini dobit PK Zlatibora bila u velikom minusu (-173.706.000), naredne godine zabeležen je manji minus (-78.418.000), a u 2024. preduzeće je poslovalo u plusu i ostvarilo dobit od 60.765.000 dinara. Ovakvi podaci imaju smisla i često predstavljaju tipičan scenario za agro firme. Podsećanja radi, 2022. godina bila je izuzetno „skupa“, kada su, usled posledica rata u Ukrajini i inflacije, značajno porasle cene đubriva, goriva i stočne hrane — jednom rečju, troškovi su „pojeli“ prihod. U 2023. godini rashodi su počeli da opadaju. Firma je verovatno optimizovala proizvodnju, smanjila izdatke i unapredila upravljanje, a možda sprovela i restrukturiranje. To je bila faza oporavka, ali poslovanje je i dalje bilo neprofitabilno. Preokret se desio u 2024. godini, kada je firma prešla tačku rentabilnosti i počela da ostvaruje dobit.

Treba napomenuti i da se preduzeće DP PIK Zemun, koje je u stečaju, našlo u top deset, jer je u 2024. godini zabeležilo dobit u iznosu od 89.021.000 dinara. Međutim, treba imati u vidu da ovakav rezultat nije posledica proizvodnje, već prodaje imovine ili finansijsko-pravnih efekata.

Zajedničko za sve kompanije sa liste je da je u pitanju indirektna primena veštačke inteligencije kroz optimizacione sisteme i analitiku.

Digitalizacija u stočarstvu u Srbiji više nije pitanje dostupnosti tehnologije, već spremnosti da se ona zaista primeni. Iako rešenja postoje i već su dokazano efikasna u praksi, njihova upotreba ostaje ograničena zbog kombinacije ekonomskih ograničenja, nedostatka znanja i dominantnog načina razmišljanja koji favorizuje kratkoročnu dobit umesto dugoročnog razvoja.

Digitalni sistemi mogu značajno unaprediti produktivnost, zdravlje životinja i planiranje proizvodnje, ali se i dalje doživljavaju kao skupi i nepotrebni, što usporava modernizaciju čitavog sektora.

Kada se svemu doda i sve manji broj zainteresovanih da se posveti proizvodnji hrane i uzgajanju stoke, trenutni problemi, čine se kao logičan sled događaja.

„Problem stručnog kadra raste mnogo većom brzinom nego što to na prvi pogled izgleda, tako da ni veštačka inteligencija ne uspeva da nadaoknadi taj manjak. Situacija, kako u Srbiji, tako i na globalnom nivou, nije dobra, i problem kadrova će sve više dolaziti do izražaja, a naročito u velikim sistemima. Porodična gazdinstva pokazuju veću otpornost u ovom trenutku, ali kao što možemo i sami da posvedočimo, sve je manje mladih koji ostaju na svojim farmama, te ako pogledamo i jednu i drugu stranu, ‘smeši’ nam se kriza u oblasti proizvodnje hrane. Ipak, treba sačuvati optimizam, i posmatrati pozitivne primere zemalja EU, ili šire gledano Kanade, Rusije, Kine, SAD, gde je efikasnost proizvodnje veoma visoka, u svakom pogledu“, kaže za kraj Boris Berisavljević iz Instituta za primenu nauke u poljoprivredi.

Početkom ove godine organizacija IFCN (International farmers comparison network), sa kojom Institut za primenu nauke u poljoprivredi u Beogradu tesno sarađuje, pokušala je da sistematizuje odnosno kategorizuje alate veštačke inteligencije, i po nekom najstrožem kriterijumu, taj broj je prevazišao 50 različitih kategorija. „Tako posmatrano, opet na najvećim farmama, može se reći da je tehnologija 100 odsto prisutna. Ali, da ponovim, jedno je ‘prisustvo’, a sasvim je nešto drugo umeće korišćenja dobijenih podataka, postavljanja korelacija između posmatranih osobina, i, naravno, sve to treba staviti u ravan sa efikasnošću proizvodnje, održivosti gazdinstva, i visine profita, ili gubitka“, ističe Berisavljević.