Zašto građani Srbije imaju subjektivni osećaj siromaštva?

Životni standard u Srbiji za nešto više od decenije napravio je veliki iskorak. Podaci Eurostata i Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da su se od 2013. godine brojni pokazatelji zaposlenosti, materijalne sigurnosti i rizika od siromaštva značajno poboljšali.

Ipak, uprkos tome, veliki broj građana i dalje svoj životni standard ocenjuje kao loš, navodi u svojoj analizi objavljenoj u najnovijem izdanju časopisa Makroekonomske analize i trendovi (MAT) predsednik Saveta guvernera Narodne banke Srbije (NBS) Ivan Nikolić.

Promene su posebno vidljive na tržištu rada. Stopa nezaposlenosti, koja je 2013. godine iznosila oko 23 odsto, do drugog tromesečja 2026. godine pala je na 7,2 odsto.

Istovremeno je broj formalno zaposlenih povećan za više od 300.000, što je promenilo finansijsku strukturu mnogih domaćinstava i smanjilo njihovu zavisnost od socijalne pomoći.

Nikolić navodi da se napredak vidi i kroz EU-SILC pokazatelje materijalnog standarda. Teška materijalna deprivacija među zaposlenima smanjena je sa 31,3 odsto u 2014. na svega 6,2 odsto u 2025. godini. Prema ovom pokazatelju, Srbija je čak ispred Nemačke, Francuske i proseka Evropske unije.

Takođe, kako Nikolić ocenjuje u analizi, sličan trend beleži se i kada je reč o riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti. AROPE stopa smanjena je sa 43,2 na 23,2 odsto, čime je Srbija značajno smanjila zaostatak za prosekom EU.

U pojedinim oblastima rezultati su već bolji od evropskog proseka. Tako je 2025. godine svega 4,5 odsto građana navelo da ne može da priušti novu odeću, dok je prosek EU 7,4 odsto.

Napredak je naročito izražen kod osnovnih životnih potreba. Mogućnost domaćinstava da podmire svakodnevne troškove znatno je poboljšana, dok je energetska kriza posle izbijanja rata u Ukrajini 2022. godine, prema analizi, manje pogodila Srbiju nego zemlje EU.

Ipak, smatra Nikolić, iza ovih podataka krije se zanimljiv paradoks.

„Iako se materijalni pokazatelji popravljaju, više od 31 odsto građana Srbije i dalje se subjektivno oseća siromašno. Razlika između objektivne materijalne deprivacije, koja iznosi 6,2 odsto, i subjektivnog osećaja siromaštva od 31,1 odsto dostiže gotovo 25 procentnih poena“, kaže predsednik Saveta guvernera Narodne banke Srbije (NBS).

Jedno od objašnjenja traži se u stalnom osećaju neizvesnosti. Srbija se nalazi između evropskih integracija i distance prema Evropskoj uniji, što kod dela građana stvara utisak da su istovremeno blizu evropskog standarda, ali i daleko od njega. EU tako postaje više simbol višeg životnog standarda nego politički cilj.

Građani, kako se navodi u analizi, možda ne žele evropske političke odluke, ali žele evropske zarade, mogućnost putovanja i standard života.

Takođe, veliku ulogu imaju i javni narativi. U delu javnosti i medija dominira slika društva u kojem je „sve loše“, u kojem nema perspektive, mladi odlaze, a budućnost je neizvesna.

Takva atmosfera može da utiče na način na koji ljudi doživljavaju sopstveni život, čak i kada statistika pokazuje poboljšanje.

„Na osećaj siromaštva utiče i istorijsko iskustvo. Ratovi, raspad države, hiperinflacija, sankcije, ekonomske krize i politička nestabilnost ostavili su dubok trag u kolektivnoj svesti. Posle decenija u kojima su krize bile deo svakodnevice, oprez, nepoverenje i pesimizam postali su svojevrsni mehanizam zaštite. Zbog toga se i danas, kada pojedini pokazatelji ukazuju na napredak, lako javlja sumnja da će se situacija ponovo pogoršati“, ocenjuje Nikolić.

Analiza posebno ističe i izraženu sklonost ka kritici. Nepoverenje prema institucijama i autoritetima, kao i navika da se najpre uočavaju problemi, mogu da doprinesu tome da se pozitivne promene teže primećuju.

„Kritički odnos prema vlasti i institucijama sam po sebi nije negativan, ali, kako se ocenjuje, može postati problem kada preraste u trajno uverenje da ništa ne funkcioniše i da nikakav napredak nije moguć“, navodi predsednik Saveta guvernera NBS Ivan Nikolić.

Tako se dobija neobična slika: Srbija je prema nizu materijalnih pokazatelja danas bliža evropskom standardu nego pre desetak godina, ali subjektivni osećaj siromaštva i dalje je veoma snažan.

Glavni paradoks, prema analizi, nije samo u tome koliko građani imaju, već i kako doživljavaju ono što imaju. Materijalni pokazatelji mogu da se popravljaju, ali osećaj sigurnosti, poverenja i perspektive ne mora da ih prati istim tempom.