Zašto se organsko vino iz Srbije izvozi kao i svako drugo?

Razvoj organske proizvodnje u Srbiji i dalje je relativno spor, pa sa 0,8 odsto površina na kojima se gaje organske kulture daleko zaostaje za prosekom Evropske unije koji se kreće oko 10,5 procenata.

Broj proizvođača raste i trenutno ih je oko 7.000, podaci su Privredne komore Srbije. Lista proizvođača organskih proizvoda za 2024. godinu na sajtu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede obuhvata 710 subjekata i fizičkih lica koji se bave organskom proizvodnjom.

Vrednost izvoza organskih proizvoda iz Srbije kreće se između 60 i 70 miliona evra godišnje, što na ukupan izvoz poljoprivredno-prehrambene industrije koji se kreće od četiri do pet milijardi evra deluje zanemarivo. Ipak, jedino se u segmentu organske poljoprivrede beleži dvocifren rast izvoza iz godine u godinu.

Državni podsticaji za razvoj organske proizvodnje su značajni, a Vlada Srbije je u 2024. godini opredelila 450 miliona dinara za ove namene. Iste godine je kroz subvencije za biljnu organsku proizvodnju izdvajano 63.000 dinara po hektaru, što je oko 250 odsto više nego za konvencionalnu proizvodnju. Kada je reč o stočarskoj proizvodnji, to uvećanje je 40 odsto u odnosu na konvencionalne premije i iznosila je 56.000 dinara po grlu.

Da bi jedan proizvod bio organski mora da ispoštuje u potpunosti različite aspekte procesa proizvodnje – da je proizveden po strogim organskim principima, da je sertifikovan od strane akreditovanog tela, a takođe i da je jasno označen sa svim elementima deklaracije.

Proizvod mora biti uzgajan i proizveden bez sintetičkih pesticida, herbicida, fungicida, bez upotrebe GMO organizama. U proizvodnji su dozvoljeni samo odobreni prirodni inputi. Celokupan proces proizvodnje mora da bude strogo kontrolisan i sertifikovan od strane ovlašćenog sertifikacionog tela.

Organski proizvod mora imati potpunu sljedivost kroz sve faze proizvodnje i distribucije, to jest da u svakom trenutku mora biti moguće utvrditi izvor sirovine, način obrade i transporta.

Vlasnik organske vinarije Plavinci u Grockoj Branislav Anđelić za Biznis.rs kaže da su domaći propisi po kojima se sprovodi sertifikacija kopija onih u Evropskoj uniji i reč je o prilično zahtevnom procesu.

“EU propisi i naša kopija su pisani kao da svi prave salatu. Traži se sledljivost od njive do trpeze i sve u tom lancu mora da bude sertifikovano”, kaže Anđelić koji je do sada sertifikovao organsko vino koje je proizvodio, ali je u ozbiljnom razmišljanju da ubuduće sertifikuje samo grožđe kao organsko.

“U velikoj sam dilemi da li da nastavim sa sertifikacijom vina. To ne samo da mnogo košta u parama, već i u vremenu koje morate da posvetite papirologiji da bi se obezbedila sledljivost. Sertifikat važi samo godinu dana. Ja sva vina koja mi ostanu na lageru moram da resertifikujem, iako su sve vreme u boci od kada su sertifikovana. Nastaviću da sertifikujem grožđe pošto se ono upotrebi odmah za proizvodnju vina, pa mi ne treba resertifikacija. A u lancu sledljivosti sam samo ja”, priča Anđelić.

Ako se odluči na taj korak, vino koje proizvodi neće biti organsko već – “od organski gajenog grožđa”.

“Takvo je bilo i pre 2020. kada je kod nas uvedena mogućnost da se sertifikuje vino”, kaže Anđelić.

Prema njegovim rečima, u poslednjih pet godina sve više vinarija odlučuje se na organsku proizvodnju i sve više potrošača prepoznaje znak „organski proizvod“ i veruje mu. Međutim, na domaćem tržištu su problem trgovci i ugostitelji koji najčešće ni ne znaju da imaju organsko vino u ponudi. Ali, ide sve na bolje.

“Za izvoz je situacija veoma loša. Da bi vaše vino moglo da se prodaje kao organsko, prevoznik mora da bude sertifikovan, carinarnica u stranoj zemlji i magacin moraju da budu sertifikovani i trgovac mora da bude sertifikovan. I kod nas trgovac ne može da prodaje vaše organsko vino kao organsko ako nije sertifikovan za distribuciju. To možda ima smisla za šargarepu, ali mi ovde pričamo o upakovanom proizvodu za koji ne postoji nikakva mogućnost da bude kontaminiran. Malo ko u ovom lancu, a posebno strani trgovci, pristaju, tako da skoro svi srpski vinari svoja organska vina izvoze kao konvencionalna”, objašnjava Anđelić.

Generalna sekretarka Nacionalnog udruženja za razvoj organske proizvodnje Serbia organica Ivana Simić za Biznis.rs kaže da su standardi propisani za organsku proizvodnju u Srbiji isti kao svuda u svetu i da su domaći organski proizvodi baš zbog toga toliko na ceni.

“Nismo mi ništa u Srbiji izmislili, samo smo prekopirali. Ako hoćemo da idemo u EU onda je normalno da imamo njihova pravila. To je jedan od sektora koji je možda i najviše učinio pri harmonizaciji propisa ka propisima EU. Jednostavno, procesi prerade u organskoj proizvodnji su takvi, zahtevni su. Trebalo bi da dobijete jedan zaista kredibilan finalni proizvod”, objašnjava Simić.

Na primeru proizvodnje džema objasnila je koliko aspekata mora da bude usklađeno da bi finalni proizvod mogao da se deklariše kao organski.

„Jedan aspekt je da koristimo organski gajenu šljivu, ali postoje i drugi aspekti u toj samoj preradi do dobijanja finalnog proizvoda, odnosno džema. Zna se tačno šta ne sme da se koristi i šta mora da se koristi u tim tehnološkim postupcima. Nije lako dobiti finalni proizvod jer je tačno određeno koje aditive smete da koristite, a šta sve ne smete. I naravno da taj proces košta jer to neko mora da iskontroliše, kao što se kontroliše primarna organska proizvodnja“, navodi Simić.

Zakon, kako je dodala, dozvoljava mogućnost da ukoliko neko ne želi da ima kompletno sertifikovan organski proizvod, može da napišete na etiketi da je taj džem proizvedan od organskih šljiva, ali ne sme da ga označi kao kompletno organski proizvod.