Zašto Srbija nema više srednjih i velikih preduzeća?

U brojnim analizama domaće privrede često se ukazuje na njenu strukturu i činjenicu da većinu pravnih lica čine mikro i mala preduzeća, dok srednja i velika učestvuju sa samo tri procenta.

Prema navodima Svetske banke, veliki problem strukture privrede u Srbiji je “nedostatak sredine”, odnosno nedovoljan broj dinamičnih preduzeća srednje veličine koja će značajno doprineti razvitku privrede, dok su resursi striktno koncentrisani kod malog broja velikih preduzeća sa nezadovoljavajućom produktivnošću.

Poslovni konsultant Nikola Stefanović kaže da generalno gledano postoji nedostatak „sredine“, odnosno da je tačno da nemamo dovoljan broj dinamičnih preduzeća srednje veličine.

“Ako se pogleda naša privreda, ona je uglavnom koncentrisana ka mikro i malim preduzećima. Negde oko 85 odsto su ustvari mikro preduzeća, dok malih ima oko 11,5 odsto, prema podacima iz 2022. godine. Zajedno čine oko 97 odsto svih firmi kod nas”, kaže Stefanović u razgovoru za Biznis.rs.

Naš sagovornik napominje da postoji taj problem i pitanje zašto nema više srednjih preduzeća i šta to koči i usporava prelazak mikro u mala i malih u srednja preduzeća.

“Ne postoji zvanična studija koja se bavila ovom problematikom da bismo tačno odredili jedan faktor koji je preovlađujuć. Moje mišljenje je da je problem varijabilan, odnosno da postoji više razloga zašto je to tako. Jedan od njih leži u osnivanju, odnosno pokretanju biznisa, jer kod nas u Srbiji još uvek nije dovoljno razvijen taj preduzetnički duh. Tako većina ljudi, uslovno rečeno, nevoljno ulazi u biznis. Razlozi su često gubitak posla, nemogućnost pronalaženja novog radnog angažmana… Nažalost, veliki broj ljudi u privatan biznis ulazi iz neophodnosti”, ocenjuje poslovni konsultant.

Kada se privatni biznis počinje iz takvih razloga, prema njegovim rečima, taj problem se grana.

“Većina se opredeli za ono što ume da radi, gde već ima neko stečeno iskustvo. Sa druge strane, mali privrednici se zadovoljavaju time da biznis razviju toliko da mogu da prehrane porodicu. Onda dolazimo do strukture gde preovladavaju mikro i mala preduzeća. Kada uđemo u strukturu većine domaćih preduzeća vidimo da su trgovina i popravka vozila dve najzastupljenije delatnosti u domaćoj privredi”, navodi naš sagovornik i dodaje da to nisu delatnosti koje mogu brzo da rastu i pretvaraju se u srednje ili velike firme.

Određena pomoć, odnosno programi za razvoj malih i srednjih preduzeća, postoje. Međutim, srazmera pažnje koju ova preduzeća dobijaju od države i njihovog značaja za ekonomski razvoj nije adekvatna. Iako su mala i srednja preduzeća pokretači razvoja u zemljama tržišne privrede, uglavnom imaju probleme pri odobravanju kredita.

“Kada poredite mikro i mala preduzeća sa srednjim i velikim, kada je reč o dostupnosti finansijskih sredstava, kod prvih ne postoji mnogo prednosti koje su neophodne da bi mogla dalje da rastu i razvijaju se. Velikim preduzećima su dostupne subvencije države, mogu da uzimaju kredite od banaka, dobijaju razne druge poreske tretmane, dok je to kod malih i srednjih nedovoljno s obzirom na njihov fragilan položaj”, ističe Nikola Stefanović.

Da bi država privukla ljude da se ostvare kao preduzetnici trebalo bi da postoji sistem u kome, kada se ulazi iz puke neophodnosti, početnici dobiju i edukaciju neophodnu za svet biznisa.

“Da bi jedno preduzeće prešlo iz kategorije mikro i malog u srednje postavlja se pitanje brzine i vremena, a kod nas taj proces jeste usporen. U regionu je situacija slična, ali smo usporeni u odnosu na razvijene države. Ako na primer imate IT firmu, mnogo će brže dostići neki nivo, ali ako trgujete na malo i veliko to zahteva drugačije poslovanje, ulaganje, protok vremena”, objašnjava Stefanović.

Udruživanjem preduzeća mogu da postanu produktivnija, da dobiju lakši pristup znanjima i inovacijama, finansijama, tržištima. Kroz primer povezivanja preduzeća unutar istog sektora preduzeća mogu optimalnije i produktivnije da rasporede resurse, odnosno da od uspešnijih uče kroz rad i saradnju. Kada je u pitanju povezivanje različitih sektora, rezultat su duži lanci vrednosti, odnosno “skuplji“ proizvodi više dodate vrednosti.

“Udruživanje u klastere se dosta pominjalo u prošlosti u jednoj od faza državnog razvoja. Ali nisam video da je to urodilo plodom, što ne znači da saradnja u određenom sektoru nije poželjna”, zaključuje poslovni konsultant Nikola Stefanović.