Geopolitičko rivalstvo ne znači kraj trgovinske saradnje, ali multilateralni sistem mora da se prilagodi

Novi rad ekonomista Svetske banke, MMF-a i Svetske trgovinske organizacije (STO) tvrdi da rivalstvo velikih sila ne mora da uništi multilateralni trgovinski sistem, ali on mora da se preuredi da bi opstao.

Sedamdeset devet godina posle potpisivanja Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (GATT), pravila po kojima funkcioniše svetska trgovina suočena su sa pretpostavkom koja više ne važi: da vlade trguju prevashodno radi ekonomske dobrobiti svojih građana, a ne radi geopolitičke nadmoći nad rivalima. Do tog zaključka dolazi rad trojice uglednih ekonomista — Aditje Matua, direktora Grupe za razvojna istraživanja Svetske banke, Mišela Rute, šefa odeljenja u Departmanu za strategiju i reviziju politika MMF-a, i Roberta Stajgera, glavnog ekonomiste Svetske trgovinske organizacije (STO), objavljen u junskom izdanju magazina Finance & Development.

Autori polaze od proste, ali za trgovinsku politiku ključne premise: standardni ekonomski modeli pretpostavljaju da vlade uvode carine da bi poboljšale sopstveni realni dohodak na račun trgovinskih partnera, kroz takozvane uslove razmene – odnos cena izvoza prema uvozu.

Kako sve zemlje imaju isti podsticaj, nekoordinisana carinska politika ih uvodi u stanje neefikasno visoke zaštite i niskog blagostanja, iz čega trgovinski sporazumi izvlače svet kroz usaglašeno snižavanje carina.

Kada moć postane cilj za sebe

Geopolitičko rivalstvo, pokazuju autori, menja tu računicu. Oslanjajući se na realističku tradiciju u međunarodnim odnosima, oni pretpostavljaju da rivalske vlade ne mare samo za sopstveno blagostanje, već i za relativnu moć, odnosno za to kako stoje u poređenju sa protivnicima. Odluke o trgovinskoj politici tada postaju rezultat i ekonomske računice i strateškog nadmetanja.

Primer koji navode je borba za dominaciju u industriji poluprovodnika: vlada koja želi prevlast dizajnira trgovinsku politiku ne samo da bi proširila sopstveni sektor čipova, već i da bi smanjila rivalski. Carina tako postaje privlačna jer šteti stranoj konkurenciji, a trgovinska politika prestaje da bude isključivo alat ekonomskog upravljanja i postaje instrument strateškog nadmetanja.

Autori se pozivaju i na tezu američkog teoretičara međunarodnih odnosa Džona Miršajmera iz njegove knjige Tragedija politike velikih sila: države vođene brigom o relativnoj moći sklone su da odbiju čak i velike dobitke za sebe ukoliko bi ti dobici rivalskoj državi doneli još veću moć.

Prevedeno na trgovinsku politiku, to znači da zemlja može odbiti izuzetno koristan trgovinski sporazum ako bi on ojačao njenog protivnika ili primeniti štetnu meru upravo zato što bi ona više štetila rivalu.

Saradnja i dalje ima smisla, ali – pod uslovima

Uprkos tome, autori tvrde da rezultati njihovog modela nudе više optimizma nego što bi „realisti“ očekivali. Tačno je da pojava geopolitičkog rivalstva podiže carine u nekooperativnom scenariju: ako je šteta protivniku deo cilja, protekcionizam postaje privlačniji čak i kada snižava sopstveni dohodak. To vodi u takozvanu Nešovu ravnotežu sa višim carinama i manje trgovine nego u svetu bez rivalstva.

Ipak, dokle god vlade makar donekle mare za blagostanje sopstvenih građana, ekonomska efikasnost i dalje ima težinu.

Vlade koje polaze iz nekooperativnog stanja mogu usvojiti politike koje obe strane čine boljima, sve dok rivalstvo ne postane toliko ekstremno da mare isključivo za dominaciju nad protivnikom. Prosvećeni sopstveni interes, ista sila koja je pokretala posleratnu liberalizaciju trgovine, ostaje održiv temelj za saradnju čak i između strateških protivnika, zaključuju autori.

Veći izazov od same mogućnosti saradnje jeste prelazak sa jedne ravnoteže na drugu. Postojećem sistemu, izgrađenom na dva stuba – reciprocitetu i nediskriminaciji – trebale su decenije pregovora da pomeri svet iz visokocarinskog perioda posle Drugog svetskog rata u današnji nizak nivo carina.

Autori identifikuju dva moguća scenarija prilagođavanja novoj geopolitičkoj stvarnosti:

„Rat pa iskupljenje“ – postojeći sporazumi kolabiraju, izbija trgovinski rat koji gura carine naviše, a tek potom vlade pregovaraju novi sporazum kroz tradicionalno recipročno sniženje carina. Ovaj put je ekonomski skup i verovatno dugotrajan, ali se uklapa u postojeći multilateralni okvir.

Direktan prelazak uz institucionalnu inovaciju – zemlje pregovaraju o momentalnom prelasku na novu ravnotežu izbegavajući ekonomski poremećaj. Problem je što taj put zahteva nerecipročnu razmenu: zemlja za koju je geopolitički šok manje ozbiljan mora da pristane na ustupke koji smanjuju njeno blagostanje u odnosu na status kvo – što je princip koji temeljno pravilo reciprociteta STO ne predviđa.

Dodatnu komplikaciju unosi princip nediskriminacije, po kojem svaka trgovinska pogodnost data jednoj članici mora biti proširena na sve. Kada dva rivala žele da razmene ekonomske ustupke isključivo međusobno, treće zemlje ostaju isključene, ali trpe posledice.

Kao ilustraciju autori navode sporazum iz „prve faze“ između SAD i Kine iz 2020. godine, kojim se Kina obavezala na kupovinu tačno određenih količina američke robe. Istraživanje Svetske banke iz tog perioda je predviđalo da bi, iako bi obe strane profitirale u odnosu na nastavak eskalacije, izvoznici iz Evrope, Latinske Amerike i drugih regiona trpeli štetu ukoliko bi Kina preusmerila uvoz sa tih tržišta ka SAD. Činjenica da je sporazum sklopljen van multilateralnih pravila, ističu autori, ukazuje na dublji strukturni problem sistema.

Predlog: „geopolitički izuzetak“

Ako multilateralni trgovinski sistem želi da ostane relevantan, tvrde Mattoo, Ruta i Staiger, mora da otvori prostor za geopolitičko prilagođavanje uz istovremenu zaštitu trećih zemalja. Njihov predlog je uvođenje takozvanog geopolitičkog izuzetka od temeljnih principa reciprociteta i nediskriminacije, koji bi strateškim rivalima dozvolio diskriminatorna carinska prilagođavanja, ali pod strogim uslovima.

Presedan za ovakav pristup, napominju autori, već postoji – sistem danas dozvoljava određene oblike diskriminacije, na primer kroz preferencijalne trgovinske sporazume poput zona slobodne trgovine, pod uslovom da pokrivaju „suštinski svu trgovinu“ između članica i ne podižu barijere prema nečlanicama.

Geopolitički izuzetak bi, prema predlogu, služio drugačijoj svrsi: omogućio bi prilagođavanje rivalstvu uz minimiziranje štete po širi multilateralni sistem, uz ključan uslov da diskriminatorna prilagođavanja između rivala ne smeju menjati svetske cene u odnosu na treće zemlje, čime bi se ograničilo preusmeravanje trgovine.

Autori priznaju da bi sprovođenje takvog pravila bilo tehnički zahtevno. Alternativa je, međutim, po njihovoj oceni gora – geopolitičko prilagođavanje se ili dešava van multilateralnog okvira i nanosi štetu neutralnim zemljama, ili se uopšte ne dešava, ostavljajući svet zarobljen u destruktivnim trgovinskim sukobima.

Za privrede poput srpske, čiji je izvoz duboko integrisan u lance vrednosti Evropske unije, ali koje istovremeno održavaju energetske i trgovinske veze van EU okvira, poruka rada je dvostruka.

S jedne strane, potvrđuje se da geopolitičko rivalstvo velikih sila, pre svega SAD i Kine, ne mora automatski da vodi u potpuni raspad multilateralnih pravila. S druge strane, upozorava da će „male“ i „srednje“ trgovinske ekonomije, uključujući zemlje Zapadnog Balkana, morati pažljivo da prate kako se veliki igrači dogovaraju izvan STO okvira, jer upravo takvi bilateralni aranžmani, poput sporazuma SAD-Kina iz 2020. godine, po pravilu prebacuju troškove prilagođavanja na treće strane koje nisu za pregovaračkim stolom.