Tek će da nam fali profesionalnih vozača kamiona

Sjedinjenim Američkim Državama nedostaje oko 60.000 vozača kamiona, u zemljama Evropske unije njihov deficit se (još uvek) nadoknađuje „pozajmljivanjem“ radne snage iz drugih zemalja, pa i naše, dok će rastuća tražnja za sirovinama i robom ovaj problem tek istaći na ogromnom azijskom tržištu, kojim dominira Kina.

Kako je nedavno u razgovoru za naš portal potvrdio Aleksandar Spasić, sekretar Udruženja „Međunarodni transport“, Srbiji nedostaje oko 5.000 novostvorenih vozača godišnje. Kao što je rečeno, naši iskusni profesionalni vozači mahom biraju rad u inostranstvu, a nove generacije se ne školuju ili nisu dovoljno zainteresovane da se bave ovim pozivom. A problema je mnogo, nažalost, i ne izgleda da će oni nestati sami od sebe.

Čekanje na granicama nanosi veliku štetu

„Ranije su vozači imali beneficirani radni staž i bili prijavljeni na punu platu. Međutim, danas je većina vozača prijavljena na neke minimalne iznose zarada, dok ostatak do iznosa dogovorenog sa poslodavcem dobijaju ‘na crno’. Više nema sindikata niti bilo kakvog udruživanja koje bi popravilo status kamiondžija“, komentariše za Biznis.rs Stanko Stepanov, koji veoma aktivno na društvenim mrežama prati i brani pozicije ove struke – s obzirom na to da je i sam profesionalni vozač kamiona – kroz svoj blog „Petak sa Stankom“ i Facebook grupu „Berza vozača kamiona“.

Naš sagovornik se slaže sa ranijom konstatacijom Aleksandra Spasića da u međunarodnom saobraćaju vozači kamiona mogu da zarade i do 160.000 dinara, uz veliku „ogradu“ da li će na taj iznos biti i legalno prijavljeni. S druge strane, Stepanov kaže da razvoz po Srbiji može da donese između 50.000 I 80.000 dinara, pa i do 100.000 dinara kada su u pitanju vozači kipera.

Zatvaranje granica, odnosno pooštravanje mera ulaska za vreme pandemije, dovelo je do eskalacije već postojećih problema. „Znatno se povećala dužina čekanja na granicama između Srbije i zemalja Evropske unije, a da ne govorim o slučajevima kada migranti upadaju u kamione“, napominje Stepanov.

Kako kaže, zbog dugog čekanja, a posledično gubljenja vremena i poslova, mnoge njegove kolege odlučile su se da rade u inostranstvu, ili naprotiv, isključivo u granicama Srbije. Novonastala situacija ne ide naruku ni za eventualni dogovor sa udruženjima poslodavaca i prevoznika, jer je njihov predlog, između ostalog, bio da se vožnja obračunava po procentima ili pređenim kilometrima.

To, pak, nije prihvatljivo za kamiondžije.

„Ako se vozi na relaciji EU-Srbija, u vreme pandemije mesečno se pređe tek 7.000-8.000 kilometara, retko kad 10.000 km ili više. A takođe, merenje kilometraže može da dovede do otvaranja novih problema, poput pisanja lažnih faktura“, kaže Stepanov.

Licenca više kao zabrana nego kao odobrenje za rad

Pored svega navedenog, država je počev od 1. januara 2020. godine uvela obavezu izdavanja sertifikata i licence za sve vozače C i D kategorije koji se profesionalno bave prevozom robe ili putnika. Prema Zakonu o bezbednosti saobraćaja, svi vozači moraju uz sebe da imaju kvalifikacionu karticu, koju vade preko Agencije za bezbednost saobraćaja.

No, svi profesionalni vozači koji su to zvanje stekli pre 2020. godine za obnavljanje svoje kartice, to jest de facto licence za rad, moraju da plate oko 8.000 dinara, a za razliku od njih, novi vozači koji žele da steknu neophodni dokument moraju da polažu obaveznu početnu obuku u Centru za obuku vozača i polažu stručni ispit, uprkos tome što u auto-školi imaju položenu odgovarajuću kategoriju vožnje. Sve to zajedno košta ih oko 180.000 dinara.

„Pa da li ljudi treba da podižu kredit da bi dobili licencu? Zbog svega toga nema novih vozača, i tek će da nam ih zafali“, zaključuje Stepanov.