Zbog isplativosti, zanati postaju sve privlačniji i visokoobrazovanim ljudima

Činjenica da je Srbija jedina zemlja u okruženju koja nema usvojen zakon koji detaljno reguliše oblast zanatstva verovatno nije poznata velikom broju ljudi, ali je zato velikom broju itekako poznato da na majstora, u slučaju kvara u kući, mora da čeka danima, pa i mesecima.

Zašto je to tako? Zašto je mogućnost da dobijete zanatsku uslugu ili proizvod postao neka vrsta ekskluzivnog prava? I zašto su cene zanatskih usluga toliko velike?

Odgovor leži u njihovom deficitu, budući da je najveći broj mastora otišao u inostranstvo, u potrazi za boljim uslovima rada. Svojim odlaskom, malobrojne zanatlije su ostale bez konkurencije, te imaju „luksuz“ da sami diktiraju cenu.

Stoga ne čude pojedini primeri kada se ljudi iz potpuno druge branše opredele da se, što is hobija, što iz interesa, bave zanatima koji polako odlaze u istoriju.

Jedna od njih je i naša sagovornica, master sociologije i koleginica novinarka Milena Marić koja je u detinjstvu od bake naučila da hekla. Izbijanjem pandemije korona virusa, Milena je u heklanju našla beg od loših vesti, ali i pauzu između pisanja tekstova i snimanja dokumentaraca s jedne, i bavljenja naukom, s druge strane.

Ipak, ovaj beg se nije desio sasvim slučajno, već je ona sa oko 30 godina počela ozbiljnije da se bavi ovim zanatom, najpre ga detaljno učeći nekoliko meseci.

„Počela sam da šijem jako kasno, pre deset godina, kada sam prvi put sela za mašinu, ali uvek sam razmišljala o načinu na koji je neki komad odeće sašiven i skrojen i, pošto sam uvek naginjala prema matematici, a geometrija mi je bila veoma zanimljiva i razmišljala sam u njenim kategorijama – to mi je, ispostaviće se, pomoglo da naučim da šijem“, kaže Marić.

Ipak, to se ne dešava preko noći, te je vežbala i savlađivala tehnike ovog starog zanata nekoliko meseci, ali izgleda da se isplatilo.

Prema njenim rečima, ovaj zanat je na ceni iz nekoliko razloga, a jedan od glavnih je taj što svi ljudi vole unikate, a u opisu ručnog šivenja jeste proizvodnja unikatnih komada odeće. Upravo zbog toga, kaže naša sagovornica, nisu svi u mogućnosti da ih priušte, a izazovi stoje i pred samim majstorima – bez obzira da li se radi o odevnim ili predmetima druge prirode, u biti unikata je da mogućnost plasmana nije ni izbliza laka kao kod serijske proizvodnje. Šta još razlikuje ručni rad od pokretne trake, zašto ljudi baš vole unikate?

„Aplikacije koje izvodim na komadima odeće su moj autorski rad, nema imitacije bilo čijeg drugog proizvoda, te je sve autentično“, kaže ona, dodajući da su kupci prepoznali njen rad upravo zbog deficita unikatnih kaputa za odrasle i decu.

„U njih sam utkala sve što znam. Nije tu reč samo o šivenju, već i o heklanju, vezenju, crtanju i ostalim sitnicama koje daju finalni proizvod“, objašnjava ona kako nastaje kaput koji se samo jednom vidi.

Kako kaže, od ovog posla može da se preživi. U uslovima povećane tražnje, budući da su zakoni tržišta primenljivi i na zanate, oni koji se njima bave prosto podižu cenu roba i usluga. Masovna proizvodnja u uslovima povećane tražnje je, u ovom kontekstu, kaže, nemoguća.

Govoreći o dubljem smislu ovog zanata, Marić ističe da su ručni radovi generalno veoma važni jer svako ko se njima bavi, iako nije umetnik, kroz njih uspe da nađe svoj umetnički izraz.

Ipak, ona još uvek nema registrovanu delatnost, zbog toga što joj šivenje nije primarna delatnost, već je i dalje u domenu hobija, ali planira da to promeni ukoliko uspe da napravi bazu kupaca s kojom bi mogla da funkcioniše tokom cele godine. Za sada, ipak, sve radi preko zadruge, što je opcija za zanatlije koji rade mimo masovne proizvodnje.

Kada je reč o cenama kaputa i ostalih proizvoda, ona ističe da je diktira nekoliko faktora.

„Najpovoljniji kaput koji predstavlja osnovni model košta oko 70 evra, ali na cenu pretežno utiče vreme koje je potrebno da se on sašije“, kaže ona.

Za takav jedan kaput, naša sagovornica mora da izdvoji namanje tri dana. Takođe, pored „ruku“, u cenu ulazi i materijal koji, budući da nema masovnu proizvodnju, kupuje na malo, što mu automatski diže cenu. Takođe, ukoliko se radi o nekom zahtevnijem modelu koji radi i po sedam i više dana, i to mu takođe diže cenu. I samo tržište, ističe ona, ima znatan uticaj na krajnju vrednost proizvoda.

„Naravno, cenu uvek diktira tržište, te u momentu veće tražnje, ako ne mogu da postignem da sašijem sve naručeno, ja moram da podignem cenu da bih napravila selekciju“, objašnjava ona, dodajući da zakonitost tržišta važi i za zanate, kao i da ono što nema tražnju ne može da se proda, navodeći primer heklanih stolnjaka.

S druge strane, osim profita koji je jedna strana bavljenja zanatom, Marić kaže da joj je šivenje pružilo odmor od sociologije i novinarstva u kojima postoje striktna pravila koja, dodaje, nisu samo tehnička, već i etička. Pravila u šivenju se „odnose na fiziku“, odnosno na nešto što je moguće ili nemoguće uraditi iglom, što joj pruža odušak od naučnih i profesionalnih strogoća.