Početna ulaganja za gajenje organskog povrća veća od 100.000 evra

Ministarstvo poljoprivrede predvidelo je da u 2022. godini poveća ulaganja u organsku proizvodnju iz agrarnog budžeta na 380 miliona dinara, što je 62 odsto više nego lane. Kada je reč o vrednosti tržišta organske hrane, iako ne postoje precizni podaci, procene su da je vrednost domaće organske proizvodnje oko 45-50 miliona evra.

Proizvođači organskog povrća u Srbiji kažu da se bavljenje ovim načinom gajenja biljaka isplati, ali da su ulaganja ogromna.

Vlasnik “Biofarme Mamužić” Josip Mamužić kaže da je kod organske proizvodnje sve kontrolisano – od katastarskog broja parcele, semena koje se koristi za određene biljne vrste, praćenja celog toka vegetacije, do skladištenja i prodaje krajnjim potrošačima.

Kada je reč o osnovnim, početnim ulaganjima u organsku proizvodnju povrća, naš sagovornik ističe da je to jako teško odrediti jer se posleodnjih meseci cene menjaju na dnevnom nivou.

“Cene nekih inputa se menjaju svakodnevno i teško ih je ispratiti, ali su inputi u odnosu na konvencionalnu proizvodnju otprilike 100 odsto veći. Samo seme je u nekim slučajevima 50 odsto skuplje, a za neke treba izdvojiti i duplo više novca. Kod nas ima malo organskog semena, uglavnom se nabavlja iz uvoza i to su izuzetno visoke cene”, ističe Mamužić.

Da bi se zasnovalo poljoprivredno gazdinstvo organske proizvodnje povrća početno ulaganje trebalo bi da bude minimum 100.000 evra.

Bitna razlika između konvencionalne i organske proizvodnje je što se kod organske za konverziju zemljišta čeka i do tri godine. Dok ne prođe period konverzije povrće se ne može deklarisati kao organsko. Taj proces dugo traje i sve to ulazi u cenu koštanja, odnosno zato je organsko povrće skuplje od konvencionalnog.

Na pitanje koje povrće je najteže gajiti na organski način, Mamužić kaže da se u tu kategoriju ubraja korenasto povrće, kao što su šargarepa, celer, peršun, paškanat.

“Prilikom vegetacije ovo povrće iziskuje minimum tri-četiri plevljenja, što znači veliki fizički rad koji je danas skup. Tako i ti proizvodi na kraju imaju visoku cenu”, naglašava Mamužić.

Dobra strana uzgoja povrća na organski način je što nema problema kod plasiranja robe.

“Jedini problem kod prodaje je taj što zbog količina koje nisu velike mali proizvođači ne mogu da dođu do velikih trgovinskih lanaca. Zbog malih količina ne može se imati kontinuitet u isporuci. Ali da se prodaje na pijacama ili dostavom na kućnu adresu, u tim slučajevima se isplati. Proizvodi takozvane „druge klase“ koji se dobijaju za vreme konverzije zemljišta takođe imaju neku vrednost. Takvo povrće bi bilo najbolje da se iskoristi u preradi, da bi se na kraju ostvarila neka pozitivna dobit”, zaključuje Josip Mamužić.

Najveće učešće u proizvodnji organskih biljaka u Srbiji imaju voće i grožđe, sa jednom trećinom. Na drugom mestu su žitarice sa oko 30 procenata, slede industrijsko bilje sa 14 procenata, krmno bilje sa 11 odsto, lekovito bilje sa dva odsto i povrće sa svega jednim procentom udela.

Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu Branislav Vlahović kaže da zabrinjava veoma mali udeo povrća u organskoj proizvodnji.

“Organsko povrće se gaji na svega 200 hektara u celoj Srbiji. U poslednje tri godine došlo je do pada površina pod organskim povrćem. U toj proizvodnji dominiraju tikvice, paprika, krompir”, navodi Vlahović.