Strukturni alarm za privredu: Srbija prvi put postala neto izvoznik kapitala

Svet je ušao u eru preklapajućih geopolitičkih i ekonomskih kriza koje ne ostavljaju prostor za oporavak, dok se privreda Srbije suočava sa ozbiljnim strukturnim izazovima, poručeno je sa konferencije „CFO sa svrhom“. Uz privredni rast u 2025. godini od svega dva odsto – što je najniži nivo u poslednjoj deceniji izuzev pandemijske godine – domaća ekonomija je po prvi put zabeležila veći odliv dobiti i dividendi od priliva novih stranih direktnih investicija, čime je zvanično postala neto izvoznik kapitala.

Kako je rečeno na panelu „Dva ugla, jedna strategija – Geopolitika i makroekonomija iz ugla CFO-a“, dok inflacija popušta pod uticajem administrativnih mera, rast plata koji godinama nadmašuje produktivnost i drastičan pad stranih ulaganja pale crveni alarm: dosadašnji model rasta je iscrpljen, a zemlji preti „zamka srednjeg dohotka“ ukoliko hitno ne sprovede duboke institucionalne reforme.

Lev Ratnovski, predstavnik MMF-a u Srbiji, predstavio je zaključke iz Regionalnih ekonomskih izgleda za Evropu, čija je osnovna poruka bila nedvosmislena: svet je ušao u eru u kojoj se geopolitički i geoekonomski udari više ne smenjuju, već se nižu i preklapaju bez dovoljno vremena za oporavak između njih. Od pucanja dot-com balona i napada 11. septembra, pa sve do pandemije, rata u Rusiji, energetske krize i najnovijih kretanja na Bliskom istoku i carinskoga rata koji vodi Vašington – svaki novi šok dočekuje privredu koja još uvek nosi ožiljke prethodnog.

„Na osnovu aprila 2026. godine, MMF projektuje globalni rast od 3,1 odsto za tekuću godinu, što je pad u odnosu na raniju prognozu od 3,4 odsto. U pesimističnijem scenariju, globalni rast bi mogao pasti na svega 2,0 odsto, uz inflaciju od gotovo šest procenata. Za Evropsku uniju, bazni scenario predviđa realni rast BDP-a ispod 1,5 odsto, dok bi teži scenariji gurnuli rast ispod jednog procenta. Inflacija u EU bi u takvim okolnostima mogla porasti na blizu 4,5 odsto“, istakao je Ratnovski.

Posebno je navedena pozicija zemalja CESEE regiona – grupe koja uključuje Češku, Mađarsku, Poljsku, Rumuniju i Srbiju. Regionu preti dvostruki udar: s jedne strane, snažan rast nominalnih zarada koji se odavno odvija brže od produktivnosti, nagriza izvoznu konkurentnost; s druge strane, realni efektivni kursevi su apresirali, a tržišni udeli u globalnom izvozu počeli da opadaju. MMF upozorava da ovaj model rasta, zasnovan na jeftinoj radnoj snazi i stranom kapitalu, ima ograničen rok trajanja.

Na svetskom nivou beleži se i nova dinamika u globalnim lancima snabdevanja: Kina preusmerava izvoz ka tržištima van SAD, dok Amerika sve više uvozi iz Vijetnama, Tajvana i Meksika. U oblasti tehnologije, rast ostaje snažan – što za zemlje poput Srbije, koje su razvile IKT sektor, može predstavljati prozor prilike.

Srbija 2025: Stabilnost, uz strukturni alarm

Profesor Saša Ranđelović je pred publikom finansijskih direktora izneo iscrpnu analizu domaće privrede, čiji je lajtmotiv bio isti kao u MMF-ovom regionalnom pregledu: kratkoročna stabilnost ne sme zaseniti dugoročne strukturne dileme.

Rast BDP Srbije u 2025. godini iznosio je svega dva odsto – gotovo prepolovljen u odnosu na prethodnu godinu i plan, a najniži u poslednjih deset godina izuzev pandemijske 2020. Po prvi put nakon dužeg perioda, Srbija je rasla sporije od proseka Centralne i Istočne Evrope. Uzroci usporavanja su, prema Ranđeloviću, pretežno unutrašnje prirode: iscrpljivanje dosadašnjeg modela rasta, politička kriza koja odvraća investitore i odlaže potrošnju, suša i sankcije naftnoj kompaniji NIS.

Sektorski gledano, jedino su IKT i finansijske usluge ostvarile snažan rast, dok je industrija napredovala skromno, a građevinarstvo i poljoprivreda su pali. Sa strane tražnje, rast su nosile lična i državna potrošnja – zahvaljujući visokom povećanju plata i penzija – dok je doprinos investicija bio skroman, a neto izvoz negativan.

„Ovakva struktura pokretača rasta je prihvatljiva u periodu kriza, ali dugoročno nije održiva”, naglasio je profesor Ranđelović.

Za 2026. godinu planiran je rast od tri odsto koji bi podržali rast zarada, pad kamatnih stopa i ubrzanje javnih investicija. Ipak, profesor smatra da je realizacija ovog scenarija neizvesna, a rast bi mogao biti i manji – naročito ako se produži naftna kriza ili intenzivira globalna neizvesnost.

Tržište rada i inflacija: Dobre vesti sa rokom trajanja

Na tržištu rada stopa nezaposlenosti je krajem 2025. pala na oko 8,9 odsto, što je istorijski nizak nivo, mada i dalje viši od proseka CIE koji se kreće između četiri i pet procenata. Realne zarade su porasle za 7,4 odsto, ali je ključni problem u tome što zarade već godinama rastu brže od produktivnosti. Smanjenje ponude radne snage i politika minimalne zarade doprinose ovom trendu, što negativno utiče na izvoznu konkurentnost.

Inflacija je usporila – prosečno 3,9 odsto u 2025. godini, a u februaru 2026. pala je na 2,4 odsto, čemu su doprinele administrativne mere i privremeno ograničavanje trgovačkih marži. Međutim, bazna inflacija ima rastući trend (sa 3,8 na 4,2 odsto), što ukazuje na sistemske pritiske kroz troškove rada. U narednim mesecima očekuje se ubrzanje inflacije zbog rasta cena energenata i ukidanja administrativnih mera.

Da li je izlaz u promeni modela rasta?

Zajednički imenilac oba izlaganja bila je teza da su dosadašnji modeli rasta – i globalni i srpski – iscrpeli znatan deo svog potencijala.

Za Srbiju to znači da je prostor za rast zaposlenosti sve manji, da su sektori koji su do juče bili nosioci ekspanzije počeli da usporavaju, a da visokotehnološki sadržaj privrede ostaje nedovoljan.

Saša Ranđelović je ukazao na rizik takozvane zamke srednjeg dohotka – situacije u kojoj zemlja ostaje zaglavljena između jeftinih ekonomija i visoko produktivnih tržišta, ne uspevajući da napravi iskorak ni u jednom ni u drugom pravcu. Jaz do donje granice grupe zemalja s visokim dohotkom, prema klasifikaciji Svetske banke, iznosi oko 20 odsto.

Put napred zahteva, po njegovoj oceni, više domaćih privatnih investicija, veće učešće visokotehnoloških sektora, ali iznad svega – unapređenje institucija. Dostizanje kvaliteta institucija koji imaju zemlje CIE donelo bi, po procenama, oko 35 odsto veći dohodak za jednu generaciju, odnosno ubrzanje rasta od oko jedan procentni poen godišnje.

Konkretni instrumenti uključuju poresku reformu, bolje upravljanje javnim investicijama, ciljane industrijske politike, ulaganje u obrazovanje i nauku, te jačanje integracije u evropski ekonomski prostor.