Nova Ljubljanska banka izgubila od Hrvatske pred sudom u Strazburu

Evropski sud za ljudska prava objavio je odluku o neprihvatljivosti u predmetu Nova Ljubljanska banka protiv Hrvatske, ocenivši da je zahtev te banke, podnosioca peticije pred Evropskim sudom, očigledno neosnovan, saopštila je Kancelarija Predstavnika Republike Hrvatske pred Evropskim sudom za ljudska prava.

Predmet, o kojem je taj sud doneo odluku 12. decembra prošle godine, odnosi se na 14 sudskih postupaka koje su dve hrvatske banke pokrenule sredinom devedesetih godina protiv Ljubljanske banke i Nove Ljubljanske banke, tražeći više od 460 miliona evra na ime vraćanja sredstava koja su isplatila deponentima koji su deponovali tzv. „staru” deviznu štednju u zagrebačkoj filijali Ljubljanske banke do kraja aprila 1991. godine, piše SEEbiz.

Prema hrvatskim propisima, hrvatski građani mogli su svoju „staru“ deviznu štednju, koju su prethodno polagali kod drugih banaka koje su poslovale u Hrvatskoj, ali su imale sedište van zemlje, preneti u hrvatske banke i iz njih. Tako preneti depoziti pretvoreni su u javni dug, pri čemu je država bila u poziciji dužnika, a hrvatske banke na koje su depoziti prenete postale su poverioci, navodi se u saopštenju te kancelarije.

Nakon proglašenja nezavisnosti, Republika Slovenija je nacionalizovala Ljubljansku banku, koja je 1994. godine restrukturirana na način da je većina imovine banke prebačena na novoosnovanu Novu Ljubljansku banku, a tzv. stara Ljubljanska banka je zadržala sve obaveze vezane za deviznu štednju položenu u njenim filijalama van Slovenije. Vlade Hrvatske i Slovenije su u martu 2013. godine potpisale Memorandum o razumevanju u kojem su se saglasile da se pitanje prenesene devizne štednje rešava u procesu sukcesije bivše Jugoslavije, usled čega su svi postupci obustavljeni. Međutim, postupci u ovih 14 predmeta koji su predmet spora pred Evropskim sudom, od kojih je deset još u toku, a četiri su okončani u korist hrvatskih banaka, za koje je plaćen deo dosuđene odštete, i tek treba da bude uplaćeno više od 23 miliona evra, nisu prekinuti, navode iz Kancelarije.

Nova Ljubljanska banka se žalila pred Evropskim sudom da nije imala pravično suđenje niti delotvoran pravni lek za svoje tužbe u Hrvatskoj i da joj je povređeno pravo na mirno uživanje imovine, smatrajući da je način na koji su domaći sudovi primenili merodavno materijalno pravo bilo proizvoljno ili očigledno nerazumno, da nisu dali dovoljno razloga za svoje odluke, te da u jednom postupku nije bilo odgovora na predlog preduzeća podnosioca da se prethodno pitanje uputi Sudu Evropske unije.

Kako navode iz KAncelarije, ESLJP nije prihvatio tvrdnju Nove Ljubljanske banke da utvrđivanje (međunarodne) nadležnosti predstavlja flagrantno kršenje hrvatskih propisa, uz tvrdnju da je nesporno da tzv. stara Ljubljanska banka u Hrvatskoj je imala imovinu i filijalu u Hrvatskoj, a s obzirom na to da su obaveze iz devizne štednje položene u toj filijali morale biti ispunjene u Hrvatskoj, hrvatski sudovi su opravdano zauzeli pravni stav da su nadležni da odlučuju u odnosu na staru Ljubljansku banku, kao i u odnosu na Novu Ljubljansku banku, jer su obe banke solidarno odgovorne za prenesenu deviznu štednju. Stoga je Evropski sud tužbu Nove Ljubljanske banke ocenio kao očigledno neosnovanu i odbio je.

Štaviše, u vezi sa drugim primedbama, ESLJP je ponovio da ne može dovesti u pitanje tumačenje i primenu domaćeg i međunarodnog prava od strane domaćih sudova, osim ako su takvi zaključci proizvoljni ili očigledno nerazumni. Zaključio je da su u ovim postupcima hrvatski sudovi izneli detaljne razloge za svoje odluke, utvrđujući da su hrvatske banke pravno sposobne da podnose tužbe jer su sklopile ugovor o cesiji sa državom (dužnikom), koja je prešla na ove banke (poverioci) potraživanja koje je imala prema staroj Ljubljanskoj banci (dužniku), a Memorandum o razumevanju iz 2013. godine nisu smatrali međunarodnim ugovorom i kao takav nije obavezao hrvatske sudove.

Takođe, hrvatski sudovi su putem teleološkog tumačenja zauzeli stav da je preduzeće podnosilac predstavke odgovorno za dugove stare Ljubljanske banke na osnovu tada važećeg Zakona o obligacionim odnosima iz 1991. godine, prema kojem lice kome (deo) imovina je preneta na osnovu ugovora solidarno sa prethodnim vlasnikom odgovara za dugove. Evropski sud je ocenio da je takvo tumačenje bilo opravdano i u skladu sa principom da se prava ne mogu preneti bez prenosa obaveza, te da ima za cilj zaštitu poverilaca i unapređenje pravne sigurnosti. Stoga je Evropski sud ocenio ovaj prigovor kao očigledno neosnovan i odbio ga, navode iz Kancelarije.

Konačno, povodom prigovora da hrvatski sud u jednom od spornih postupaka nije odgovorio na predlog Nove Ljubljanske banke da prethodno pitanje uputi Sudu Evropske unije, ESLJP je napomenuo da su u drugim postupcima hrvatski sudovi izneli detaljne razloge za odbijanje takvih predloga, te stoga kompanija podnosilac predstavke nije pretrpela značajnu štetu zbog toga što nije odlučila o tom predlogu. Stoga je i ovaj deo zahteva proglasio neprihvatljivim.

U vezi sa prigovorom navodne povrede imovinskih prava, Evropski sud je naveo da je svih 14 postupaka u suštini privatnopravnog karaktera, te da odluke domaćih sudova nisu bile očigledno nezakonite ili proizvoljne. Stoga je i ovu žalbu proglasio očigledno neosnovanom, zaključuje se u saopštenju.