Zašto dolazi do sindroma sagorevanja na poslu i kako ga rešiti?

Da bismo se uspešno izborili sa radnim obavezama i stresom na poslu, potrebno je da imamo niz veština koje će nam omogućiti da dobro procenimo koje su naše realne mogućnosti i kapaciteti i da, u odnosu na to, odaberemo prioritete na poslu – na koje zahteve je potrebno i moguće odgovoriti, a koje treba odbiti ili pregovarati o tome šta je moguće u odnosu na zahtevano, ali i koji je dobar kvalitet urađenog posla u odnosu na ideal.

„Sindrom sagorevanja posledica je nakupljanja hroničnih i ponavljajućih stresogenih, a ponekad i traumatičnih situacija na poslu tokom vremena, mada ne mora biti samo u vezi sa poslom, već i sa drugim situacijama. Ovaj sindrom je zapravo posledica neuspele adaptacije pojedinca na visok stepen stresa, a najpodložnije su mu osobe koje su sklone perfekcionističkom načinu funkcionisanja, što podrazumeva nerealno visoka očekivanja od sebe, ali neretko i svoje okoline“, objašnjava za Biznis.rs dr Aleksandra Bubera Ninić, spec. psihijatrije, sertifikovani transakcioni analitičar i redovni edukator i supervizor transakcione analize.

Ko je podložan sindromu sagorevanja?

Sagorevanju su, kaže ona, podložniji mlađi radnici i početnici, jer ne procenjuju realno ni sebe, ni zahteve posla, ni kako ono što su učili tokom školovanja funkcioniše u stvarnom poslovnom okruženju i ne umeju da rasporede svoje kapacitete”na duže staze” , odnosno da dobro postave prioritete. Takođe, često žele da se dokažu na novom poslu.

„I druge kategorije zaposlenih su, takođe, ugrožene, pogotovo ukoliko su preopterećene brojnim zahtevima, ekstenzivnom komunikacijom i sa nadređenima i sa klijentima, te se nalaze ‘pritisnuti u svojevrsnom sendviču’ između često suprotstavljenih zahteva. Identifikuju se sa klijentima, a žele da udovolje nadređenima i ne umeju da postave dobro granicu ni u jednom smeru – dakle, nedostaju im veštine tzv. asertivne komunikacije“, ističe dr Bubera Ninić.

Dr Bubera – Ninić dodaje i da postoje još neki predisponirajući faktori: preterani rad, osećanje odgovornosti, preterana želja za dokazivanjem, postojanje mobinga i nepoštovanja prava radnika na poslu, preterana brižnost i od ranije postojeće anksioznost i/ili depresivnost, slabiji socijalni kontakti i mreža, nepoznavanje i/ili zanemarivanje svojih želja i “potreba” da se ugađa drugima, nepostojanje bazične psihološke i emocionalne pismenosti i asertivnosti – osoba ne ume da upravlja konfliktima, ne poznaje dovoljno dobro sebe i ne ume da se izbori ni sa intrapsihičkim, ni sa interpersonalnim konfliktima što vodi u izbegavanje uvida u, i rešavanjeproblema i često umesto da traži podršku svoje socijalne mreže, osoba se povlači.

„O sindromu sagorevanja govori se poslednjih tridesetak godina. Obično je opisivan u sklopu opšte teorije adaptacije na stres, gde se navodi da postoje tri faze – alarmna, bori se/beži faza i faza iscrpljenosti. Sindrom sagorevanja zapravo spada u ovu treću fazu, jer kada kažemo da je neko sagoreo, on je već dospeo u fazu iscrpljenosti. Ipak, to se ne dešava preko noći i postoji nekoliko faza kroz koje prolazimo, dok sasvim ne sagorimo“, navodi naša sagovornica.

Faze sagorevanja

I faza – osoba počinje da radi, ima visoka očekivanja i od sebe i od svog radnog okruženja, kako od kolega, tako i od uslova rada i očekuje da su svi jednako entuzijastični kao ona.

„Neprekidno se ulaže u posao, često zanemarujući ostale aspekte života, preuzima na sebe mnoge zadatke i odgovornosti, ne vodeći računa o realnim kapacitetima, kao ni mogućnostima da se njene ideje i projekti sprovedu. Radi prekovremeno i ne vodi računa o tome da treba da prerasporedi svoje snage i kapacitete, jer treba da radi još dugi niz godina. Idealizuje radno mesto kolege i sebe, očekuje da je sve sistematično organizovano i pravedno, ne uviđa da je relanost, ipak, drugačija od toga“, objašnjava dr Bubera Ninić.

II faza – osoba počinje da shvata da nije baš sve tako kako joj je na početku izgledalo, shvata da posao nije jedino polje iz koga treba i moguće je crpeti satisfakciju, shvata da postoje i druge važne stvari u životu kao što su porodica, prijatelji, zabava, stručno usavršavanje, napredovanje i tako dalje. Osoba počinje realnije da sagledava svoje radno okruženje zahteve i mogućnosti. Ovu fazu obeležava pad entuzijazma, iako osoba i dalje voli ono što radi.

III faza – osoba počinje da bude frustrirana, vidi brojna ograničenja u poslovnom okruženju kao i u širem sistemu, počinje da shvata da je sistem daleko od savršenog i da postoje brojne prepreke koje je potrebno svakodnevno savladavati, a ona više nema toliko snage ni volje da ih rešava. Počinje da se preispituje oko smisla onoga što radi i oko načina života koji vodi. Sve je manje zadovoljna, ne uspeva joj da se dovoljno odmori i da krene na posao sveža, početak nove radne nedelje ili dana su mučni. Česti su konflikti na poslu, veoma je snižen prag tolerancije na frustraciju.

IV faza – osoba gubi interesovanje i volju za posao, postaje apatična i nezainteresovana, oseća gubitak i depresivna je, radi samo koliko je neophodno da ne dobije otkaz, izbegava odgovornost i povlači se u svakom smislu.

Kako izgledaju simptomi?

Kako navodi naša sagovornica, simptomi sindroma sagorevanja mogu se grupisati u telesne, emocionalno – kognitivne i bihejvioralne (u vezi sa ponašanjem).

Telesni simptomi su: postojanje zamora, smanjen imunitet i duže trajanje bezazlenih infekcija nego što je uobičajeno, bolovi – najčešće u vratu, leđima, lumbalnom predelu, veoma česte su i glavobolje. Zatim problemi sa spavanjem i probavom, česte su promene telesne težine, češće gojaznost, ali je moguće i mršavljenje, osobe često posežu za alkoholom, cigaretama, i raznim vrstama sedativa ili psihostimulanasa, energetskim pićima i slično, teže se bude i teže usnivaju, a bude se prenadražene ili umorne.

Emocionalno – kognitivni simptomi: čest je osećaj praznine i emocionalne krutosti, anksioznost, depresivno raspoloženje, gubitak entuzijazma i motivacije, zaboravnost, pad koncentracije, u ranim fazama moguće su i manične odbrane kao pokušaj da se kompenzuje depresija, osećaj tuge i bespomoćnosti, gubitka, negativan stav prema sebi drugima i svetu, a posebno prema poslu, bes, sumnjičavost, nervoza i napetost, gubitak kapaciteta za empatiju ka sebi i drugima, nisko samovrednovanje i samopoštovanja do doživljaja potpune bezvrednosti i samoprezira, preosetljivost, iritabilnost, “kratak fitilj” i nizak prag tolerancije na bilo kakvu frustraciju, gubitak libida, a u terminalnim fazama i osećaj gubitka smisla, pa i suicidalne ideje kod nekih pojedinaca.

Bihejvioralni simptomi (ponašanje): često je eksplozivno i impulsivno ponašanje, rigidnost i neprilagodljivost, otpor, kao i potpuni krah adaptivnih mehanizama kada osoba može plakati, tresti se i osećati se preplavljeno i ugroženo, česte svađe i konflikti ili regresija i inat, nesaradljivost i beg u fantaziju, rizična ponašanja, gubitak kritičnosti, grubost, preterana osetljivost na zvuke, posebno buku, mirise, gužvu, svetlo, česti međuljudski sukobi gde se osoba postavlja bezosećajno, osoba može biti preokupirana stalno poslom, odnosom plate, odgovornosti i uslova rada, dodatnim beneficijama.

„Ukoliko se ne interveniše, problemi na poslu se prelivaju na porodicu i prijatelje, može doći do raskida dugogodišnjih važnih odnosa, te osoba ostaje usamljena i oseća se napušteno, bez kapaciteta za dalje, što kod nekih osoba na kraju dovodi do zaključka da je situacija bezizlazna i da je jedini način da prekinu patnju – suicid“, upozorava naša sagovornica.

Koja su moguća rešenja?

Na pitanje šta možemo da uradimo da bismo predupredili sagorevanje na poslu i kada do njega već dođe, kao i njegove posledice, dr Bubera Ninić napominje da je prvo i osnovno da se izbegne prekovremeni rad i da se poštuje 40-osatna radna nedelja.

„Nažalost, svi smo svedoci da mnoge kompanije u Srbiji očekuju od svojih radnika da rade i po 10 do 12 sati svakodnevno, kao i trenutne situacije gde zdravstveni radnici nemaju odmor mesecima, a neki i godinu dana i rade potpuno nezdrava dežurstva – drugi dan i slično. Neophodna su dva dana odmora – tokom vikenda, kao i dnevni i godišnji odmor“, napominje spec. psihijatrije.

Dodaje da bi idealna i zdrava formula bila – osam sati rada dnevno, osam odmora i osam spavanja, dva dana nedeljno odmora, kao i sedam nedelja odmora godišnje. „Vidimo koliko je to za većinu ljudi daleko od realnosti“, konstatuje naša sagovornica i ističe da bi posao trebalo “ostaviti na poslu”, a ne “nositi ga kući”, završavati ga savesno, ali na vreme i ne sa preteranim očekivanjima, o svom učinku i odgovornostima.

„Savladavanje adekvatnih strategija i tehnika za nošenje sa stresom – sticanje potrebne emocionalne pismenosti, komunikacijskih veština i veština asertivne komunikacije podrazumeva da jasno zauzmemo stav da tražimo za sebe ono što nam treba uz poštovanje drugih, ali ne povlačeći se pred njihovim zahtevima, željama i potrebama, kada one prelaze granice onoga što je za nas moguće i zdravo. Takođe, podrazumeva da upoznamo svoje želje i mogućnosti i da ih jasno izrazimo, da diskutujemo i da dobro upravljamo konfliktima“, ukazuje na rešenje dr Bubera Ninić.

Ona ukazuje da je ovo je moguće organizovati u okviru firme, a i svaki zaposleni za sebe može pronaći razne kurseve koji su u ponudi i van okvira svog radnog mesta. Takođe, zaposleni mogu, podseća, da se obrate svojim službama za ljudske resurse i dobiju podršku, pomoć, a često i obuku u ovom važnom polju.

„Fizička aktivnost  i relaksacija su veoma važne, a mnogi ih pod pritiskom obaveza, zanemaruju. Pogotovo su važne aerobne fizičke aktivnosti kao što su trčanje, plivanje, hodanje, brze šetnje, vožnja bicikla, jer one dokazano pomažu regulaciji ne samo psihološkog, već i fizičkog stresa i oslobađanju od istog. Pomažući metabolizam, posebno glukoze, i utičući i na količinu određenih neurotransmitera i neuropeptida, poboljšavaju psihofizičke mogućnosti organizma. Važno je savladati i tehnike disanja koje su neophodne za uvod u relaksaciju koja se isto može naučiti i pomaže u prevenciji, a ponekad i u oslobađanju od stresa“, preporučuje naša sagovornica.

„Jačanje ili izgrađivanje socijalne i porodične mreže i mreže podrške, izgrađivanje ili jačanje samopouzdanja i samovrednovanja. Čovek je socijalno biće i potrebni su nam drugi ljudi da bismo se osećali prijatno, vredno i prihvaćeno, iako odrasla osoba mora imati i kapacitet za samoću i podnošenje socijalne izolacije neko ograničeno vreme. Ali svima nam je poznato da se bolje osećamo ukoliko imamo oko sebe krug ljudi kojima verujemo, sa kojima nam je prijatno i sa kojima možemo da razgovaramo i delimo na način koji je uzajamno ispunjavajući“, kaže dr Bubera Ninić.

Dodaje da samopouzdanje nije direktno u vezi sa kvalitetom socijalnih odnosa, ali jedno drugo potpomažu (socijalni odnosi i samopouzdanje), tako da je, kako kaže, potrebno raditi i na jednom i na drugom, jer to povećava našu otpornost na stres i kapacitete za nošenje sa stresom. Ponekad je, napominje, pored pomoći prijatelja, potrebno potražiti i profesionalnu pomoć psihoterapeuta, psihologa ili psihijatra.

Upoznavanje sa svojim željama i pronalaženje aktivnosti van posla u skladu sa njima

„Stres na poslu ćemo lakše podnositi ukoliko imamo neka druga polja interesovanja van posla, to može biti hobi, kućni ljubimac ili drugi načini provođenja slobodnog vremena koji nas ispunjavaju zadovoljstvom. Često osobe koje su zadovoljne i u stanju da izađu u susret svojim preferencijama i željama (to ne znači da takve želje podrazumevaju mnogo novca) imaju doživljaj da je život iako pun prepreka, izazova i problema, vredan življenja, lep i ispunjen smislom“, zaključuje dr Bubera – Ninić.