Paradoks srpske poreske politike: radnici na minimalcu plaćaju najveći porez

Sistem oporezivanja dohotka u Srbiji funkcioniše po jedinstvenoj stopi od 10 odsto koja se obračunava podjednako na sve iznose zarada, što dovodi do paradoksa da oni koji zarađuju najmanje izdvajaju najveći deo svog dohotka za poreze i doprinose.

Iako na papiru ovaj model deluje jednak za sve, u praksi veći teret podnose oni sa nižim zaradama, kaže za Biznis.rs programski kordinator Centra za politike emancipacije (CPE) Vladimir Simović.

“Danas je sistem praktično ravan (10 odsto poreza), a sa doprinosima čak regresivan jer postoji gornja granica osnovice doprinosa, pa radnik ili radnica na minimalcu za porez i doprinose izdvajaju veći deo bruto zarade nego neko sa veoma visokom platom”, objašnjava Simović, navodeći da je ova nevladina organizacija zbog toga ponudila jedan ravnopravniji predlog poreskog zahvatanja.

Suština modela Centra za politike emancipacije je da se niske zarade oslobode poreza, a da veće opterećenje preuzmu visoke, pri čemu je moguće da ukupan trošak zarade ostane nepromenjen. Model uvodi progresivne razrede tako da se neto iznos na dnu automatski poveća.

Da li je cilj progresivnog oporezivanja da se oni koji manje zarađuju oslobode dela poreza na dohodak, a da se taj poreski teret prebaci na bogatije kako prihodi budžeta ne bi pali ili je cilj da se ostvare dodatna sredstva koja bi bila upotrebljena za unapređenje položaja siromašnih?

“To nisu isključive opcije, ali težište CPE predloga je na preraspodeli tereta, ne nužno na punjenju budžeta. Model je osmišljen tako da rastereti niske zarade, a da se izgubljeni prihod nadoknadi većim opterećenjem visokih, pa prihodi budžeta ne moraju da padnu. Poenta nije samo više novca u kasi, nego pravednija raspodela poreskog tereta koji danas nesrazmerno pada na siromašnije. Naravno, ukoliko ima prostora za dodatna sredstva koja se mogu usmeriti ka siromašnima treba ih na taj način i iskoristiti, ali tu dolazimo i do pitanja promene načina na koji se javni novac troši”, kaže Simović.

Ovaj predlog nudi dve opcije. U prvoj – poreskog opterećenja bi bile oslobođene zarade koje su 50 odsto prosečne bruto zarade, dok bi prema drugoj granična vrednost za neoporezivi deo bilo 67 odsto prosečne bruto zarade, koje su, po definiciji Eurostata, niske zarade u Srbiji. U obe opcije uvedene su četiri stope poreza – od 10, 16, 32 i 42 odsto, koje se gradacijom zarada povećavaju iznad visine neoporezivog dela zarade.

Predlagači smatraju da bi primena ovakvog modela mogla da smanji siromaštvo u Srbiji, koje se poslednjih godina održava na nivou od oko petine stanovništva zemlje.

Stopa rizika od siromaštva u 2025. godini iznosila je 19,6 odsto i u odnosu na godinu ranije bila je niža tek za 0,1 procentni poen. S obzirom na to da je minimalna zarada poslednjih nekoliko godina prilično porasla, plate i penzije takođe rastu realno više od inflacije i produktivnosti, postavlja se pitanje kako se siromaštvo ne smanjuje bržim tempom.

Vladimir Simović objašnjava da je stopa rizika od siromaštva relativna mera, odnosno da je reč o granici koja se nalazi na 60 odsto medijalnog dohotka.

“Kada svi dohoci (plate, penzije) rastu zajedno i sam prag se pomera naviše, i stopa ostaje praktično ista iako ljudi nominalno imaju više. Drugim rečima, ta mera hvata zaostajanje za sredinom društva, a ne apsolutno poboljšanje, pa samim tim rast zarada ne mora da je obori”, kaže on.

Prema njegovom mišljenju, zaglavljenost stope siromaštva na oko 20 odsto stanovništva pokazuje da raspodela ostaje ista, prirast se deli tako da se niko ne odvaja od dna. “To i jeste poenta, problem nije samo nivo zarada, nego struktura raspodele koja se ne menja”, ističe Simović.

Prag rizika od siromaštva za jednočlano domaćinstvo u 2025. je iznosio 45.674 dinara, za domaćinstva sa dvoje odraslih i jednim detetom mlađim od 14 godina 82.213 dinara, dok je za četvoročlano sa dvoje odraslih i dvoje dece 95.915 dinara. To bi značilo da se granica siromaštva za četvoročlanu porodicu sa dvoje dece briše iznad ovog cenzusa dohotka, što u najmanju ruku ne zvuči objektivno.

Simović objašnjava da se ovi pragovi siromaštva izvode iz Ankete o prihodima i uslovima života, kao 60 odsto medijalnog ekvivalentnog dohotka, uz skalu koja različito ponderiše odrasle i decu.

Zbog toga nije reč o proceni potreba, nego meri relativnog položaja, pa je po definiciji objektivna samo utoliko što dosledno meri zaostajanje za medijanom. Ali to nije dovoljno, jer nam ne govori koliko zaista košta dostojanstven život. Baš zato je realna slika verovatno i gora od onoga što je prikazano statistikom.

Podaci pokazuju da je raslojavanje u društvu sve veće jer oko 10 odsto najbogatijih u Srbiji poseduje skoro 60 odsto bogatstva, dok polovina stanovništva poseduje manje od pet odsto.

Ipak, samo progresivno oporezivanje nije dovoljno da bi se ova situacija promenila, kaže sagovornik.

“Progresivno oporezivanje je redistributivna mera. Ali ključ je u predistribuciji, dakle u tome da se nejednakost smanji pre oporezivanja kroz adekvatno regulisanje minimalne zarade, dostupno i kvalitetno obrazovanje koje deci iz siromašnih porodica otvara put da napreduju i kreću se uz stratifikacijsku lestvicu, kontrolu zakupa stanova, antimonopolsku politiku koja ograničava moć i profit kompanija”, predlaže on.

Suština je da porez može da koriguje ishod, ali ne menja privredni model koji proizvodi nejednakost – jeftina radna snaga, niska produktivnost privrede, oslanjanje na strane investicije, slaba pregovaračka moć sindikata. “Bez promene samog modela razvoja porezom samo krpimo posledice”, navodi Simović.

Međutim, ni sama tema progresivnog oporezivanja još nije tema kojom se šira javnost – a ni vlast – ozbiljno bavi, iako nije reč o egzotičnom predlogu. Predloge za progresivniju reformu poreza na dohodak iznosili su i Fiskalni savet i Međunarodna organizacija rada.

“Vredno je dodati i nalaz Svetske banke da su poreski obveznici spremniji da plaćaju porez kada je sistem progresivan. Dakle progresivnost može i da podigne poresku disciplinu”, kaže on.